Рачунари удаљили најмлађе од књиге

Живимо у време тржишне економије и производи се само оно што се брзо и лако прода. Постоји и један институционални однос према књижевности за децу као литератури другог реда, што није случај у неким развијенијим и организованијим земљама које се могу похвалити и јасном културном политиком и стратегијом.

Рекао је ово књижевник Дејан Алексић поводом Међународног дана књиге за дјецу, 2. априла. Алексић је аутор више пјесничких и прозних књига за дјецу, добитник награда "Политикиног забавника", као и награда "Невен", "Сребрно Гашино перо", "Златно звонце популарности", "Доситејево перо". За изузетан допринос новом стваралачком изразу у књижевности за дјецу Алексић је добио награду "Змајевих дечјих игара" 2008. године.

Он сматра да је положај литературе за дјецу у српској књижевности у великој зависности од бриге друштва за дјецу.

- Данас та брига начелно и формално постоји, али мислим да је више плакатног него конкретног значаја. Истиче се висока важност места и улоге детета у друштву, међутим, та важност се рефлектује, углавном, кроз пласирање испразних фраза и флоскула. Једна од најнесувислијих је она коју тако често чујемо, а гласи "деца су наша будућност". То звучи као тражење изговора за, иначе, лош статус деце, јер деца, ваљда је то логично и свима јасно, нису будућност него садашњост - истиче Алексић.

Према његовим ријечима, прије двије-три деценије било је другачије стање када је ријеч о дјечијој књизи.

- Ипак се мало систематичније и промишљеније прилазило потребама деце, а то је било видљиво и по статусу литературе за најмлађу читалачку публику. Осим тога, и медији су имали образовну улогу. Сетимо се само бројних квалитетних телевизијских едукативних, уметничких и забавних програма за децу и младе. Данас тога нема - наглашава Алексић.

Књижевник Тоде Николетић, аутор 16 збирки поезије, 40 драма и 400 драмолета за дјецу, указује на чињеницу да је књига у жестокој конкуренцији и трци са дигиталним свијетом рачунара.

- Није лако натерати децу да се врате књизи и успореном ритму живота какав смо ми имали када смо одрастали и када су нам узори били писци попут Бранка Ћопића. Присутан сам у готово свим библиотекама, где је приметно да се деца мање интересују за књижевност, што је поражавајуће - каже Николетић.

Он је истакао да школе и наставници не раде много на томе да код дјеце развијају однос према књизи.

- Читање је, пре свега, мали прозор у свет. За мене као писца, интересантно је да имам велику популацију школараца који уживају у ономе што пишем, поготово када је реч о драмском стваралаштву где на одређени начин они показују своју даровитост. То је доказ да ако мало радимо са децом, опет имамо резултат - сматра Николетић.

Књижевница Александра Лукић, која је за збирку пјесама "Принцеза најлепшег кеза" добила награду "Гордана Брајовић" за најбољу дјечију књигу, наглашава да је књига јако запуштена.

- Очигледно је да деца слабо читају, популаризују се неке књиге које нам стижу са стране као што је Стефани Милер. Са друге стране, неки српски писци и песници, који су јако квалитетни и деца би могла уживо да разговарају са њима, потпуно су занемарени. Морамо променити и програм школске лектире, јер ту се налазе неке књиге са темама коју су деци апсолутно непознате - закључила је Лукићева.

Литерарни трговци

- Немам ништа против да и неубедљива књижевност постоји, али морамо имати системска решења и вредносне критеријуме који сваког аутора постављају на заслужено место; иначе ће Вучо, Ћопић, Радовић и други ствараоци који су нашу књижевност и културу колосално задужили постати писци другог реда, препуштени забораву, док ће у први план ући они који су вешти аутопромотори и литерарни трговци - каже Дејан Алексић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.