Публика хоће истину у позоришту

ПОСТОЈЕ представе које су необичне зато што су потпуно откриће и третирају визуелно и аудио са класичним текстом. Чеховљев "Галеб", у извођењу позоришта из Кана, на једном БИТЕФ-у на визуелном плану и сценским решењима, био је до те мере необичан да смо га сматрали открићем.

A онда можемо да кажемо: "Па добро, и ја могу да смислим да пада перје преко целе сцене". Aли тај детаљ је отворио нове димензије значења, које човек нема кад глумци само причају, као што би било у неком извођењу Чеховљевог дела - рекао је у интервјуу за "Глас Српске" редитељ Јовица Павић, који је ових дана почео рад на представи "Приче из белог света" Дјечијег позоришта Републике Српске у Бањој Луци.    

 Потписујете режију за представу "Приче из белог света", која ће доживјети праизведбу на вечерњој сцени Дјечијег позоришта Републике Српске. На шта је фокусиран овај комад?     

ПAВИЋ:  Иако није комедија има много духовитих ситуација, сцена препознатљивих из живота. Реч је о људима са ових простора, који живе у Немачкој. Они су се разишли из разних разлога и једне ноћи у неком метроу њихове судбине се случајно испреплићу. Свашта се деси међу њима, има разних догодовштина. Као неки исечци из живота. Има и носталгије, жала са прошлим временима и младошћу, као и љубавних прича.

 Шта данас може да привуче позоришну публику?

ПAВИЋ: Не знам шта је мамац за публику. Има представа које су рађене по класичним текстовима и публика хрли да их гледа, а има оних које су рађене по савременим текстовима, па не привлаче посетиоце. Постоје комедије које нису радо гледане и драме које јесу. Претпостављам да је кључна ствар да представе буду уверљиве, истините и да се лично тичу онога ко их гледа, у емотивном или менталном смислу. Трендови су различити, има много трендовског позоришта, хваљеног, које нема много публике. То позориште је софистицирано, преферира неке људске, естетичке, моралне, па и политичке вредности. Постоји позоришни лоби у целом свету, па и у Србији. Публика гледа свашта, али нека публика неће да гледа свашта. Представа "Хадерсфилд" Југословенског драмског позоришта је једна од најгледанијих у Београду и увек се за њу карте распродају. Глума је у том комаду добра, прича је обична, али лик Небојше Глоговца је фантастичан и то је заиста улога деценије. Када би човек некоме препричавао ту причу, она би деловала мрачна, што и јесте, али публика је гледа, јер је у питању врхунска глума. Људи хоће да гледају истину у позоришту. A то значи да то све што се сложи буде тада, тако и никако другачије и да буде убедљиво урађено, што се на академији каже: да верујемо у то. Београд има одређену позоришну публику и стално се врти исти број људи. На свим представама виђам иста лица. То је лоше, јер се праве позоришни монополи. Неким људима, који се професионално тиме баве, није ништа дозвољено, а некима је дозвољено све и могу да раде шта им падне на памет. Када би у Београду било 80 позоришта, не би опстала под шапом једног лобија. Aли десет позоришта то може.

 Каквим изазовима мора да одговори савремени театар?

ПAВИЋ: Само животу. Живот је једина велика и непресушна инспирација. Наравно, и велика уметност, као надградња или духовна вертикала самог живота. Инспирацију налазимо и у великим уметничким делима, филмским, позоришним, драмама, романима, поезији, сликарству. Не постоји озбиљна представа или филм који није кодиран кроз велику уметност. Нема више: "Све из своје главе", зато што је све већ смишљено. Сада влада велика светска позоришна хиперпродукција. Код нас може да се деси да видимо нешто ново, али на светским сценама тешко. Наравно, ти позоришни комади се међусобно разликују. Питање је имагинације, схватања, жанра који правимо, поруке коју хоћемо да пренесемо. Врте се исте ствари, само су комбинације необичне. Има фантастичних имагинација, које су више на плану метафизичких уметности, као што је музика или ликовност.  

 Профил гледалаца

- Позоришна публика је профилисана. Постоје они који иду на турбо-фолк концерте и дискотеке и имају 200 речи у речнику. Слушао сам дијалог на једној представи у позоришту које углавном даје комерцијални репертоар, али тај комад је био много озбиљнији, по теми и глуми. После представе неки клинци су коментарисали: "Ма ово је без везе! Јеси ли гледао ону претходну представу? То је супер!" Представа о којој су говорили је, мада је то ружно рећи за позориште, дно. Она је заправо естрада најгоре врсте. И естрада треба да постоји, али мора се одвојити од позоришта - каже Јовица Павић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.