Publika hoće istinu u pozorištu

POSTOJE predstave koje su neobične zato što su potpuno otkriće i tretiraju vizuelno i audio sa klasičnim tekstom. Čehovljev "Galeb", u izvođenju pozorišta iz Kana, na jednom BITEF-u na vizuelnom planu i scenskim rešenjima, bio je do te mere neobičan da smo ga smatrali otkrićem.

A onda možemo da kažemo: "Pa dobro, i ja mogu da smislim da pada perje preko cele scene". Ali taj detalj je otvorio nove dimenzije značenja, koje čovek nema kad glumci samo pričaju, kao što bi bilo u nekom izvođenju Čehovljevog dela - rekao je u intervjuu za "Glas Srpske" reditelj Jovica Pavić, koji je ovih dana počeo rad na predstavi "Priče iz belog sveta" Dječijeg pozorišta Republike Srpske u Banjoj Luci.    

 Potpisujete režiju za predstavu "Priče iz belog sveta", koja će doživjeti praizvedbu na večernjoj sceni Dječijeg pozorišta Republike Srpske. Na šta je fokusiran ovaj komad?     

PAVIĆ:  Iako nije komedija ima mnogo duhovitih situacija, scena prepoznatljivih iz života. Reč je o ljudima sa ovih prostora, koji žive u Nemačkoj. Oni su se razišli iz raznih razloga i jedne noći u nekom metrou njihove sudbine se slučajno isprepliću. Svašta se desi među njima, ima raznih dogodovština. Kao neki isečci iz života. Ima i nostalgije, žala sa prošlim vremenima i mladošću, kao i ljubavnih priča.

 Šta danas može da privuče pozorišnu publiku?

PAVIĆ: Ne znam šta je mamac za publiku. Ima predstava koje su rađene po klasičnim tekstovima i publika hrli da ih gleda, a ima onih koje su rađene po savremenim tekstovima, pa ne privlače posetioce. Postoje komedije koje nisu rado gledane i drame koje jesu. Pretpostavljam da je ključna stvar da predstave budu uverljive, istinite i da se lično tiču onoga ko ih gleda, u emotivnom ili mentalnom smislu. Trendovi su različiti, ima mnogo trendovskog pozorišta, hvaljenog, koje nema mnogo publike. To pozorište je sofisticirano, preferira neke ljudske, estetičke, moralne, pa i političke vrednosti. Postoji pozorišni lobi u celom svetu, pa i u Srbiji. Publika gleda svašta, ali neka publika neće da gleda svašta. Predstava "Hadersfild" Jugoslovenskog dramskog pozorišta je jedna od najgledanijih u Beogradu i uvek se za nju karte rasprodaju. Gluma je u tom komadu dobra, priča je obična, ali lik Nebojše Glogovca je fantastičan i to je zaista uloga decenije. Kada bi čovek nekome prepričavao tu priču, ona bi delovala mračna, što i jeste, ali publika je gleda, jer je u pitanju vrhunska gluma. Ljudi hoće da gledaju istinu u pozorištu. A to znači da to sve što se složi bude tada, tako i nikako drugačije i da bude ubedljivo urađeno, što se na akademiji kaže: da verujemo u to. Beograd ima određenu pozorišnu publiku i stalno se vrti isti broj ljudi. Na svim predstavama viđam ista lica. To je loše, jer se prave pozorišni monopoli. Nekim ljudima, koji se profesionalno time bave, nije ništa dozvoljeno, a nekima je dozvoljeno sve i mogu da rade šta im padne na pamet. Kada bi u Beogradu bilo 80 pozorišta, ne bi opstala pod šapom jednog lobija. Ali deset pozorišta to može.

 Kakvim izazovima mora da odgovori savremeni teatar?

PAVIĆ: Samo životu. Život je jedina velika i nepresušna inspiracija. Naravno, i velika umetnost, kao nadgradnja ili duhovna vertikala samog života. Inspiraciju nalazimo i u velikim umetničkim delima, filmskim, pozorišnim, dramama, romanima, poeziji, slikarstvu. Ne postoji ozbiljna predstava ili film koji nije kodiran kroz veliku umetnost. Nema više: "Sve iz svoje glave", zato što je sve već smišljeno. Sada vlada velika svetska pozorišna hiperprodukcija. Kod nas može da se desi da vidimo nešto novo, ali na svetskim scenama teško. Naravno, ti pozorišni komadi se međusobno razlikuju. Pitanje je imaginacije, shvatanja, žanra koji pravimo, poruke koju hoćemo da prenesemo. Vrte se iste stvari, samo su kombinacije neobične. Ima fantastičnih imaginacija, koje su više na planu metafizičkih umetnosti, kao što je muzika ili likovnost.  

 Profil gledalaca

- Pozorišna publika je profilisana. Postoje oni koji idu na turbo-folk koncerte i diskoteke i imaju 200 reči u rečniku. Slušao sam dijalog na jednoj predstavi u pozorištu koje uglavnom daje komercijalni repertoar, ali taj komad je bio mnogo ozbiljniji, po temi i glumi. Posle predstave neki klinci su komentarisali: "Ma ovo je bez veze! Jesi li gledao onu prethodnu predstavu? To je super!" Predstava o kojoj su govorili je, mada je to ružno reći za pozorište, dno. Ona je zapravo estrada najgore vrste. I estrada treba da postoji, ali mora se odvojiti od pozorišta - kaže Jovica Pavić.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.