Прва и друге помоћи

Нас тројица, сваки од по десетак година, с једним дугачким дебелим конопцем, ушли смо у зграду која је имала четири спрата. Степениште зграде било је ограђено жељезним шипкама са пластичним рукохватом. Рукохват је био ту да омогући да се узлазни или силазни пролазници придрже, а жељезне шипке биле су ту да онемогуће да се ти пролазници стропоштају, будући да је у средини степеништа зјапио празан простор висок колико и зграда. Попели смо се степеништем на први спрат, погледали надоле преко ограде, одмјеравали висину и закључили да је недовољна.

Кад смо се попели на други спрат, висина нас је задовољила. Завезали смо један крај дебелог конопца за шипку ограде и спустили га у празан простор у средини степеништа до тла приземља. Замисао нашег подухвата једноставно се сводила на намјеру да се низ конопац спустимо до доле. Зајашио сам ограду и прешао на другу страну, леђима окренут празнини, чучећи на стопалима уметнутим између шипки и држећи се рукама за њих. Онда сам, једно за другим, одвојио стопала од ослонца и висио на рукама. Затим сам једном руком ухватио конопац, који ми се спуштао низ тијело између ногу, па сам га ухватио и другом руком, пазећи да се не заљуљам, како не бих загњурио лице у бок бетонске плоче другог спрата. Моје ноге нису обухватиле конопац и ја сам почео да се спуштам успоравајући длановима слободан пад мог тијела. Ово сам мученички издржао до половине спуштања и успио сам да прођем поред ограде и бетонске плоче првог спрата а да не звекнем у њих, али завршница је била готово слободан пад с конопцем у шакама.

Одмах сам почео да стењем и да млатарам рукама у очајничком покушају да расхладим одране дланове, и било је јасно да је игра готова. Дошао сам кући и тамо могао да покажем руке само мом, двије године старијем, брату, јер су моји родитељи били на послу. Он се забринуо и брзо ми је пружио прву помоћ намазавши ми дланове хидратантном кремом за руке. Кад смо увидјели да је дејство креме супротно од жељеног, он је позвонио комшијама и изашла је, од њега пет година старија, комшиница, која се присјећала да се у неким случајевима на рану сипа со, али није била сигурна да је мој случај један од тих. Пробали смо и то. Очи испадају.

Двије наредне седмице нисам могао да се служим рукама, па су ми моји најближи пружали помоћ: мајка ми је стављала храну у уста, брат ми је помагао да се облачим и свлачим, а оца је запало да се одазива на мој позив за помоћ након велике нужде.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.