Протеза

Саставни дио живота, поред осталог, неизоставно чини једно свакодневно, скромно, неупадљиво, изузетно задовољство. Сваки наш нови почетак дана, свако ново буђење, и сваки прелазак из дужег стања мировања у покрет, пружају нам тренутке блажене сласти које постижемо протезањем. Овом краткотрајном блаженству, које бљесне током протезања и натопи милином цијело наше биће, ми не придајемо значај, иако нас оно прати вјерно као сјенка и, својом благотворношћу, бодри у сагледавању пријатних својстава живота. Задовољство настало протезањем је поштено, оно даје подршку и не изневјерава у том свом давању, зато најопштије правило понашања налаже да му се, у најмању руку, искаже захвалност: хвала!

Међутим, протезање је у јавном животу доживјело готово потпун пораз. Скоро да се и не сусреће. Дјеци се, најранијим васпитним указима, скреће пажња на недоличност протезања ван кревета, чак и у кругу најуже породице. Aко је, уз то, протезање праћено зијевањем и ако се упражњава приликом обједа за столом, такав чин постаје толико непожељан да га у породици прати пријетња о ђаволској судбини поједене хране, и да у јавности изазива саблазан. Биће да нам се у том чину наговјештавају наше подударности са животињским свијетом, које вребају тренутке блажене несмотрености како би срозале успостављено разграничење између понашања животиња и људи.

Протезање је, тако, у људском друштву задобило један другачији смисао, који га усмјерава према пожртвованости, несебичности, доброчинству, великодушности... У овом смислу, у најбољем случају, човјек превазилази тренутно стање тако што се протеже ка што већој човјечности. Међутим, ту се јављају и злоупотребе протезања, које прелазе у растезања и развлачења. Од човјека се очекује и тражи све више и више, па ако он устукне у својим дометима, онда бива подвргнут савременим справама за растезање и уходаним поступцима за развлачење. Коначан исход дуготрајне подвргнутости оваквим протезањима тежи да човјека произведе у друштвену хоботницу, биће које одликује савршено протезање у људском друштву.

Ипак, свједоци смо да можемо да пукнемо, или да напукнемо, од усиљеног протезања, и да послије можемо да се саставимо, ако уопште можемо, само ако нам уметну некакву копчу. Кад из протезања ишчезне она првобитна, ненаметљива, блажена сласт, тад преостају черечење, пуцање и закопчавање до грла.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.