Представа "Српској омладини, Димитрије Туцовић" на 70. Стеријином позорју

Шестог дана Стеријиног позорја, у званичној конкуренцији, одиграна је представа "Српској омладини, Димитрије Туцовић". Нити је било Димитрија Туцовића, нити представе. Гледали смо један позоришни памфлет и то као ауторски пројекат Златка Паковића.

Аутор који доследно спроводи своју поетику и приступ позоришту који је нека врста побуне на све на шта се човек може побунити. Наравно да је то легитиман чин, поготово ако неко хоће то да игра и после неко да гледа. Још је А. В. Шлегел у свом другом предавању о драмској уметности и књижевности навео да је задатак драмског песника да делује на окупљену гомилу, да треба да побуди њену пажњу и да изазове њено саучествовање. 

Дакле, попут народног трибуна који својим деловањем жели да придобије што више следбеника. Све то би требало да буде у једној драми која је сувисла, затворена и сама себи довољна целина. 

Паковић не следи ништа слично, употребљава име младог и бунтовног социјалисте Димитрија Туцовића и обрачунава се са политичком данашњицом. Начин на који се то ради једва да је позоришан. Глумци су константно окренути ка публици, њима се директно обраћају и траже потврду изреченог. Све је парола или политичка фраза коју слушамо свакодневно од политичара, без обзира на то којој опцији припадају. Пева се брехтовски, шаљу поруке, и злоупотребљава публика. 

Посебно се то односи на чин одавања поште страдалом младићу, који има религиозни оквир, и који када престане претвара се у политички дрил, а публика својим стајањем са запаљеним свећама као све то подржава. Нема нико право на злоупотребу публике. Ту су и јасне алузије на трагедију у Рибникару, као илустрација, а не као трагедија и проблем. Да, ту је и застава Србије, али без боја, сива је, нема душу... поручује аутор. 
Наравно да ниједан слој друштва није поштеђен, посебно свештенство Српске православне цркве. 

По ко зна који пут трн у оку је духовни стуб српског народа, којег чине људи, тако да какви су они, таква ће бити и вера. Политичко позориште је легитимни поджанр у театарској уметности. 

Али оно тражи озбиљно промишљање, јасну и заокружену драмску причу, са проблемом или више њих, који ће све аномалије друштва поставити пред нас и натерати на размишљање изван нас самих. То би био озбиљан приступ. Памфлет је увек био и остао то што јесте.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.