Предраг Велиновић: Филм Нигде брижљиво припремамо

Започео сам снимање новог филма под радним називом "Нигде", који спремам већ више од четири године. То је прича у форми битно другачија од онога што сам до сада радио, са малом дозом експеримента, са мало кадрова, која се дешава само у новогодишњим ноћима, током периода од десетак година.

Рекао је ово у интервјуу за "Глас Српске" редитељ Предраг Велиновић, који потписује режију филма "Мотел Нана", вишеструко награђеног на фестивалу у Сопоту.  

- Нови филм прича о томе како неповољне друштвене околности, на које не можемо да утичемо, могу врло много да утичу на наше животе. И на нашу будућност. Структура која је врло фрагментарна, и у којој ће, надам се, публици понешто остати нејасно - каже Велиновић.

Он додаје да за разлику од "Мотела Нана", гдје су журили да што прије заврше снимање, овдје то неће бити случај.

- Филм "Нигде" настављамо да снимамо током октобра и новембра, и завршавамо, а његов пласман ћемо спорије и брижљивије припремати, и потпуно обрнуто, прво ћемо покушати са међународним, па тек онда са домаћим фестивалима. Нећемо журити - најавио је Велиновић.

* ГЛAС: На фестивалу у Сопоту филм "Мотел Нана" добио је седам награда. Шта се показало као рецепт за добар филм?

ВЕЛИНОВИЋ: Да, заиста је број тих награда био изненађење. Врло ретко, вероватно се на прсте једне руке могу избројати случајеви да један филм на фестивалу покупи баш свих седам званичних и незваничних награда. Aли, то се десило ту и није правило да се мора поновити. Значи, нисам сигуран да знам рецепт, нити сам сигуран да рецепт за добар филм уопште постоји. Да га има, вероватно би га сви који се баве филмом набавили и правили би добре филмове. Шта год се под тим појмом добар филм подразумевало. Могу само да нагађам да су критика, публика и жири на том фестивалу препознали ауторску искреност, позитиван и хуман став према теми коју обрађујемо, да су веровали у истинитост живота наших јунака на филмском платну. Да их је дирнула емоција нарушених и поново успостављених међуљудских односа, и да су се у тој не баш лакој причи пуно смејали и на крају добро забављали.

* ГЛAС: "Мотел Нана" је филм који је ујединио бањалучку и београдску екипу. Хоће ли сарадња бити настављена у неком новом филму?

* ВЕЛИНОВИЋ: Сарадња на том пројекту била је велико и драгоцено искуство за обе екипе, и за оба подручја. Као што то бива у копродукцијама, учили смо једни од других, и стварали познанства и пријатељства која имају смисла само ако се наставе. Колико је мени познато, та комуникација је врло жива. У Србији постоји фонд за мањинске копродукције, и сигуран сам да ће сваки квалитетан пројекат који долази из бањалучке средине добити средства на том конкурсу, као што се већ догодило. За себе лично не знам, али постоје млађи људи из обе екипе који ће ту сарадњу сигурно неговати и наставити.

* ГЛAС: Гдје је мјесто српског филма у односу на кинематографију других европских земаља?

ВЕЛИНОВИЋ: Место српског филма је у тим и раме уз раме са тим кинематографијама. Мислим да српски филм опстаје због изузетне ауторске упорности и потребе да се филмови, упркос свему, снимају. И да је то важно, врло важно, за културу и душевно здравље једне земље. Могла би у тој подршци држава да буде знатно издашнија, и морала би. Да се промени бирократска структура управљања српском кинематографијом, да аутори, а не новинари у управним одборима, имају одлучујућу реч, да се изборе за више средстава, да се она троше транспарентно, јасно и јавно, рационално. Да некако, сви заједно, и аутори и менаџери и новинари и бирократе, раде скупа и за општу корист, што код нас готово никада није случај. A да смо у тој европској кинематографији, сведочи и присуство нашег филма на свим значајнијим светским смотрама, у главним или пратећим програмима. Постоји замерка да нас већ низ година нема у главном програму три највећа европска и светска фестивала, али постоје и богатије земље, са дужом филмском традицијом, којима се то исто дешава. То ме подсећа и на причу да смо сви незадовољни када одемо на светско првенство, рецимо, у фудбалу, зато што га нисмо освојили. Нисмо задовољни самом чињеницом што смо се, као мала земља, са толико становника колико имамо, тамо пласирали. Тако је и са филмом.

* ГЛAС: Да ли имамо превише филмских фестивала и је ли постојање свих њих оправдано?

ВЕЛИНОВИЋ: Не мислим да их је превише, чак мислим да их је недовољно. У Србији немате јединствен фестивал, као што је у Хрватској Пула, који ће вредновати и процењивати целокупну годишњу националну кинематографију, и додељивати награде у свим категоријама. И где ће бити ствар престижа и инспирације појавити се. Рецимо, у Србији не постоји фестивал на којем се додељују награде за камеру, или за монтажу, или за музику. Неко је ваљда одлучио да су то категорије небитне за филм, и да их не треба подстицати. Зато филмови и аутори желе да прво промовишу филм напољу, у иностранству, па тек онда, са евентуалним успесима, или без њих, дођу пред домаћу публику. Домаћи фестивали, Нови Сад, на коме је потпуно бесмислено да међународни жири оцењује домаћи филм; Сопот, који је београдски фестивал; Врњачка Бања, која процењује само сценарио; Ниш, који процењује само глумачки успех; Палић не рачунам, пошто концепт тог фестивала многима, па ни мени, није потпуно јасан; имају још једну важну мисију. С обзиром на то да смо успели да угасимо готово све биоскопе у унутрашњости, публици појединих региона омогућују да уживају у чарима гледања филма, а појединцима да први пут упознају право значење речи биоскоп. И пројекције су препуне.

Aкадемија умјетности

* ГЛAС: Предајете на академијама у Бањалуци и Београду. Колико млади људи који излазе са академије обећавају? 

ВЕЛИНОВИЋ: Професор сам и у Београду и у Бањалуци и наравно да обећавају. Уосталом, и филм "32. децембар" младог Саше Хајдуковића на неки начин је дипломски филм. Прави улазак у професионални свет, са надом да ће таквих улазака бити више, а да ће они који се остваре, као што је Саша, имати могућност да и даље раде. Aли друштво и државне институције морају томе да дају одлучујућу подршку. Џаба таленат, жеља за радом, вредноћа, ако ви немате где да радите и да тај свој таленат потврдите, или ставите на пробу. Сви ти млади, занимљиви, драгоцени људи, брзо ће се разочарати, ако не добију праву прилику. A имати младог, незадовољног, образованог, жељног рада човека, највећа је несрећа.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.