Пред платном Силазак у пакао

ОД ПAРИСКИХ почетака до данас у сликарском животу Љубе Поповића спојило се пола века. На том путу његов непомирљив карактер помогао му је да се одупре актуелним сликарским тенденцијама и оствари све оно што је као уметник желео. Постигао је славу у Паризу, а о његовом раду написано је десет монографија, од којих је једна и на српском језику.

У разговору за "Глас Српске" седамдесетчетворогодишњи Љуба Поповић открива да је неким "замишљеним метром" почео да мери све оно што је до сада урадио, али и да тек намерава у наредним годинама да створи неке праве слике.

- Сада правим једно велико платно "Силазак у пакао". Наручиоцу сам рекао да не могу да се везујем за продају већ да ту слику желим да урадим до краја, са свим снагама и енергијама које имам. Најважније ми је да изведем нешто што ће бити збир свих мојих искустава, у чему ће чак бити и неке ретро приче, неких старих елемената из моје прве париске фазе и да истовремено унесем и свежину, проблем садашњи. Тај проблем је човек који је схватио да је проживео један део живота на планети Земљи и да се на њу неће вратити - каже познати уметник.

Замршена и комплексна прича коју на својим платнима приповеда истовремено је посматрачима и лака и тешка за одгонетање.

- Не волим да моје слике буду код неког ко нити разуме нити схвата то што стварам. Тај који купује моје слике мора да има неку врсту образовања, да има менталну борхесовску библиотеку, да воли Едгара Aлана Поа, Бодлера, Гија де Мопасана, писце који су с друге стране, који се налазе иза нормале, истакао је наш саговорник.

Љуба Поповић не крије понос што се нека од његових дела налазе код људи чији рад воли и уважава. Чувени аргентински писац Ернесто Сабато сасвим случајно видео је монографију о Љуби у Њујорку, а онда, сасвим другом случајношћу, постао власник једног платна овог уметника.

- Сабатоова књига "О јунацима и гробовима" преведена је и на наш језик, али у "Просвети" нису имали да му исплате хонорар у доларима. Тад је овај писац написао писмо у којем је рекао да уместо хонорара жели да му издавачи купе једну моју слику. Кад смо се касније упознали у Паризу, схватио сам да је тај Сабато, по мом мишљењу и веће име него што је Борхес. Било ми је веома драго што је моја слика "Филозофска станишта" доспела код њега.

У периодима када се у уметничком животу неминовно смењују такозвани "дебели" и "мршави дани", познати париски сликар каже да је понекад правио уступке пред купцима, али никад пред идејама. Извориште и инспирацију за свој рад често проналази у другим уметностима.

- Кад сам у Паризу, ја сваке среде купим "Парископ" и видим шта има ново. Aко данас у градској Кинотеци игра "Шћорс", совјетски филм из тридесетих година, који сам гледао као дете, отићи ћу да га видим јер ме интересује како бих га сад доживео. У такозвану менталну хигијену убрајам изложбе Дирера, Гојине графике, или фантастичну изложбу Жоржа Мелијеа у Француској кинотеци. Постоје и такозвана виша знања. На пример, често сам разгледао Нотр Дам у Паризу, али кад се појавила књига "Мистерије катедрале", коју је написао писац под псеудонимом Фулканели, срушио сам се када сам прочитао његов текст. Схватио сам да је постојало милијарду ствари које сам гледао али нисам видео - прича Поповић.

Током летњих месеци Љуба Поповић свој париски атеље "премести" у једно грчко село надомак Свете горе, а велика платна, само привремено, потисну радови мањег формата. Aли, већ крајем августа, познати уметник поново ће пожелети да се врати у Париз, град којем дугује своју славу.   

- О слави никада нисам размишљао. Једноставно сам оперисан од тога. Сликарство и човек који се тиме бави нису само таленат и то што из њега настаје. Постоји и онај харизматични део личности који му, још док ради тај свој рад, могу помоћи да постане приступачан за оне који то гледају. Мени је било веома важно да упознам француске интелектуалце, а њих једино можете да упознате ако познајете оно што су они писали, ако говорите њихов језик. На пример, не можете да идете на вечеру код Добрице Ћосића ако не знате бар наслове дела која је написао. Мислим да је за моју биографију важно то што сам упознао дела Патрика Валдберга, Ренеа де Солиера, Етиамблеа, али и Aлана Боскеа. Човек мора да има неки зрак око себе који ће то што ради ставити на пиједестал - објашњава Поповић.

Рад познатог париског сликара описан је у стотинама објављених чланака, десет монографија, бројним изложбама у најпрестижнијим светским галеријама. Годинама је члан Српске академије наука и уметности, али је у својој домовини веома ретко излагао. 

- Излагао сам само онда када сам имао нешто важно да кажем. Изложбе ме не интересују, нарочито не сад. Направио сам једну велику изложбу 2003. године у Суботици, тада изложио 100 слика, практично све што сам до тада урадио. Мени је сасвим довољна једна таква изложба и да се сад петљам са неком СAНУ, те ствари ме више апсолутно не занимају. У Београду ће можда ускоро бити изложене три моје слике које нису до сада излагане, али је то већ посао галериста а не мој - рекао је Љуба Поповић.

Филм "Казино"

Гледао сам филм "Казино" са Робертом де Ниром и Шерон Стоун. Тај филм траје три сата и, гледајући га, стварно сам се преморио. Aли, кад сам сутрадан дошао у атеље да наставим рад на слици "Силазак у пакао", почела је да ми ради савест. Па онај човек је урадио сто хиљада кадрова, радио их је више од годину дана, свака секвенца је урађена бриљантно! Питао сам се онда а шта ја радим, какве су моје секвенце на платнима? "Казино" ми је послужио као велики уметнички узор јер сам схватио да је сваки милиметар на платну важан као што је и сваки кадар био важан том редитељу. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.