Pred platnom Silazak u pakao

OD PARISKIH početaka do danas u slikarskom životu Ljube Popovića spojilo se pola veka. Na tom putu njegov nepomirljiv karakter pomogao mu je da se odupre aktuelnim slikarskim tendencijama i ostvari sve ono što je kao umetnik želeo. Postigao je slavu u Parizu, a o njegovom radu napisano je deset monografija, od kojih je jedna i na srpskom jeziku.

U razgovoru za "Glas Srpske" sedamdesetčetvorogodišnji Ljuba Popović otkriva da je nekim "zamišljenim metrom" počeo da meri sve ono što je do sada uradio, ali i da tek namerava u narednim godinama da stvori neke prave slike.

- Sada pravim jedno veliko platno "Silazak u pakao". Naručiocu sam rekao da ne mogu da se vezujem za prodaju već da tu sliku želim da uradim do kraja, sa svim snagama i energijama koje imam. Najvažnije mi je da izvedem nešto što će biti zbir svih mojih iskustava, u čemu će čak biti i neke retro priče, nekih starih elemenata iz moje prve pariske faze i da istovremeno unesem i svežinu, problem sadašnji. Taj problem je čovek koji je shvatio da je proživeo jedan deo života na planeti Zemlji i da se na nju neće vratiti - kaže poznati umetnik.

Zamršena i kompleksna priča koju na svojim platnima pripoveda istovremeno je posmatračima i laka i teška za odgonetanje.

- Ne volim da moje slike budu kod nekog ko niti razume niti shvata to što stvaram. Taj koji kupuje moje slike mora da ima neku vrstu obrazovanja, da ima mentalnu borhesovsku biblioteku, da voli Edgara Alana Poa, Bodlera, Gija de Mopasana, pisce koji su s druge strane, koji se nalaze iza normale, istakao je naš sagovornik.

Ljuba Popović ne krije ponos što se neka od njegovih dela nalaze kod ljudi čiji rad voli i uvažava. Čuveni argentinski pisac Ernesto Sabato sasvim slučajno video je monografiju o Ljubi u Njujorku, a onda, sasvim drugom slučajnošću, postao vlasnik jednog platna ovog umetnika.

- Sabatoova knjiga "O junacima i grobovima" prevedena je i na naš jezik, ali u "Prosveti" nisu imali da mu isplate honorar u dolarima. Tad je ovaj pisac napisao pismo u kojem je rekao da umesto honorara želi da mu izdavači kupe jednu moju sliku. Kad smo se kasnije upoznali u Parizu, shvatio sam da je taj Sabato, po mom mišljenju i veće ime nego što je Borhes. Bilo mi je veoma drago što je moja slika "Filozofska staništa" dospela kod njega.

U periodima kada se u umetničkom životu neminovno smenjuju takozvani "debeli" i "mršavi dani", poznati pariski slikar kaže da je ponekad pravio ustupke pred kupcima, ali nikad pred idejama. Izvorište i inspiraciju za svoj rad često pronalazi u drugim umetnostima.

- Kad sam u Parizu, ja svake srede kupim "Pariskop" i vidim šta ima novo. Ako danas u gradskoj Kinoteci igra "Šćors", sovjetski film iz tridesetih godina, koji sam gledao kao dete, otići ću da ga vidim jer me interesuje kako bih ga sad doživeo. U takozvanu mentalnu higijenu ubrajam izložbe Direra, Gojine grafike, ili fantastičnu izložbu Žorža Melijea u Francuskoj kinoteci. Postoje i takozvana viša znanja. Na primer, često sam razgledao Notr Dam u Parizu, ali kad se pojavila knjiga "Misterije katedrale", koju je napisao pisac pod pseudonimom Fulkaneli, srušio sam se kada sam pročitao njegov tekst. Shvatio sam da je postojalo milijardu stvari koje sam gledao ali nisam video - priča Popović.

Tokom letnjih meseci Ljuba Popović svoj pariski atelje "premesti" u jedno grčko selo nadomak Svete gore, a velika platna, samo privremeno, potisnu radovi manjeg formata. Ali, već krajem avgusta, poznati umetnik ponovo će poželeti da se vrati u Pariz, grad kojem duguje svoju slavu.   

- O slavi nikada nisam razmišljao. Jednostavno sam operisan od toga. Slikarstvo i čovek koji se time bavi nisu samo talenat i to što iz njega nastaje. Postoji i onaj harizmatični deo ličnosti koji mu, još dok radi taj svoj rad, mogu pomoći da postane pristupačan za one koji to gledaju. Meni je bilo veoma važno da upoznam francuske intelektualce, a njih jedino možete da upoznate ako poznajete ono što su oni pisali, ako govorite njihov jezik. Na primer, ne možete da idete na večeru kod Dobrice Ćosića ako ne znate bar naslove dela koja je napisao. Mislim da je za moju biografiju važno to što sam upoznao dela Patrika Valdberga, Renea de Soliera, Etiamblea, ali i Alana Boskea. Čovek mora da ima neki zrak oko sebe koji će to što radi staviti na pijedestal - objašnjava Popović.

Rad poznatog pariskog slikara opisan je u stotinama objavljenih članaka, deset monografija, brojnim izložbama u najprestižnijim svetskim galerijama. Godinama je član Srpske akademije nauka i umetnosti, ali je u svojoj domovini veoma retko izlagao. 

- Izlagao sam samo onda kada sam imao nešto važno da kažem. Izložbe me ne interesuju, naročito ne sad. Napravio sam jednu veliku izložbu 2003. godine u Subotici, tada izložio 100 slika, praktično sve što sam do tada uradio. Meni je sasvim dovoljna jedna takva izložba i da se sad petljam sa nekom SANU, te stvari me više apsolutno ne zanimaju. U Beogradu će možda uskoro biti izložene tri moje slike koje nisu do sada izlagane, ali je to već posao galerista a ne moj - rekao je Ljuba Popović.

Film "Kazino"

Gledao sam film "Kazino" sa Robertom de Nirom i Šeron Stoun. Taj film traje tri sata i, gledajući ga, stvarno sam se premorio. Ali, kad sam sutradan došao u atelje da nastavim rad na slici "Silazak u pakao", počela je da mi radi savest. Pa onaj čovek je uradio sto hiljada kadrova, radio ih je više od godinu dana, svaka sekvenca je urađena briljantno! Pitao sam se onda a šta ja radim, kakve su moje sekvence na platnima? "Kazino" mi je poslužio kao veliki umetnički uzor jer sam shvatio da je svaki milimetar na platnu važan kao što je i svaki kadar bio važan tom reditelju. 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.