Повратак ријечима испод таванице

БAЊAЛУКA - Мајско вече са Гораном Петровићем, које је одржано у четвртак увече на Филолошком факултету у Бањалуци, окупило је бројне љубитеље књижевности и дјела овог угледног писца.

Међу Петровићевим дјелима су "Aтлас описан небом", "Опсада цркве Светог спаса", "Ситничарница код срећне руке", "Испод таванице које се љуспа"...

У духовитом дијалогу са читаоцима Петровић је створио одличну атмосферу, а о његовом дјелу говорили су професори са Филолошког факултета Ранко Поповић и Саша Шмуља, као и асистент Aндреја Марић. Петровић је о себи говорио у трећем лицу.

- Реч је о човеку који се осећа срећним док пише. Постоји мала разлика између среће и задовољства, задовољство је када неко лепо беседи, дође много публике на књижевно вече или када стигне награда. Покушавам да вратим поверење у реч колико је то могуће - рекао је Петровић.

Он је испричао да га већ мјесецима заокупља једна слика коју је сам видио у Бечу.

- Већ дуго сам хтео да посетим бечку Галерију "Aлбертина", али пошто су је дуго реновирали никако нисам успевао. Крајем јесени прошле године та жеља ми се испунила, а тада су биле постављене две велике гостујуће изложбе. Једна је била посвећена Микеланђелу, а друга Пикасу. Била је велика гужва и чекало се и по сат времена на улазак у галерију. Од самог почетка сам схватио да је нешто необично, а то је била чињеница да људи заправо нису стајали поред Пикасових слика, а чак и ако би стајали то би трајало највише 20 секунди - причао је Петровић.

Људи су се, додао је Петровић, сјатили око телевизијских екрана на којима су се вртјели кратки филмови о Микеланђелу и Пикасу.

- Многи од њих су први пут имали прилику да виде та чувена дела, али су они желели да виде кратке филмове. Зато вас позивам да се не окупљате око телевизора, јер реч је још увек веома важна. Речју исказујемо да некога волимо и исказујемо ко смо - закључио је Петровић.

Ранко Поповић је нагласио да је Горан Петровић испунио један од дуго неиспуњених идеала српског романа.

- Петровић је дотакао српско средњовјековље на начин који је далеко изнад оног класичног приступа који смо до тада имали. Дуго смо се до тада питали зашто је тако тешко ријечима и језиком аутентично дотаћи то вријеме, а онда срећом крајем 20. вијека 1997. појавила се "Опсада цркве Светог спаса", ствари су биле јасне саме по себи - истиче Поповић.

Према његовим ријечима, велика је правда била у томе што је роман "Опсада цркве Светог спаса" написао један Краљевчанин и што га је написао у Краљеву, јер роман је прије свега о краљевској лаври, о манастиру Жичи.

- Тај чудесни свијет до тада неоткривен, готово филигрански прецизан, одједном је поетски узлетио пред читалачким очима и постао парадоксално стварнији од свих оних историографских студија које су писане о тој теми - објаснио је Поповић.

Трагикомедија

- Увек ми је драго да се сретнем са читаоцима. Цивилизацијски гледано ми смо испод таванице која се љуспа и то можемо да гледамо и у еколошком смислу, због црне рупе. Покушао сам да напишем књигу која говори о свему што нам се дешава на трагикомичан начин, књигу која нема одлику онога што можемо да назовемо прецизношћу - каже Горан Петровић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.