Портрет патријарха Павла највећи изазов

Умјетнички фотограф Рајко Каришић из Врбаса добитник је "Вукове награде" за 2010. годину из области фотографије у новинско-издавачкој дјелатности. То је други фотограф у 47-годишњој историји престижне награде коју додјељује Културно-просветна заједница Србије.

Да и догађај добијања награде не буде незабиљежен и свјетлописан побринуо се Каришић, који је позајмио материјале од колега фотографа и сачинио књигу о њему у десет примјерака, што се први пут догодило откако ово признање постоји.

Тога дана, кад је награда уручивана, Рајко Каришић није могао да буде "с оне стране фотоапарата", али је, у току своје тридесетогодишње каријере забиљежио и њим овјековјечио све важније догађаје и мјеста по Србији и свијету.

Овај човјек заљубљен у оно "клик" на фотоапарату направио је двије фото-монографије манастира Хиландар, серију књига посвећених Старом селу Сирогојну, музеју гдје су поредани куће и објекти окућнице премјештени са мјеста гдје су стотинама година били и у којима је сачувана народна умјетност и култура живљења наших предака.

Пажњу јавности је изазвала и монографија "Сликари моји пријатељи" као и "Велика неба Војводине".

- Ипак ћу издвојити књигу о патријарху српском Павлу. Срећом добио сам благослов да као једини фотограф цивил фотографишем чин сахране патријархове. У фото-монографији су и слике снимљене за четири дана од упокојења патријарха Павла до његове сахране 19. новембра 2009. године. У свему овоме ми је помогао и службени фотограф СПЦ Драган Танасијевић - каже Каришић.

Каришић се присјећа и догађаја из 2001. године, када је добио благослов да уради неколико фотографија патријарха Павла.

- Увели су ме у зелени салон зграде Патријаршије, где сам инсталирао опрему и чекао да се патријарх појави. Он је тихо ушао, поздравио се, застао и питао ме "A шта ја треба да радим?" Рекао сам му да његова светост треба само да седне, а ја ћу урадити посао. Иако ми је срце искакало из груди од узбуђења, начинио сам изврсне фотосе, од којих је један портрет касније коришћен у службене сврхе - прича Каришић.

Понављајући да је фотографија заустављени тренутак времена, Каришић објашњава да свако данас дигиталним фотоапаратом може да направи фотографију, али да су умјетнички фотографи људи који су прешли линију просјечности и да су они мајстори "који умеју да гледају".

- Кроз фотографију коју називам светлопис мора се видети расположење аутора у тренутку кад је настала. Она мора да говори сама о себи, њој не треба опис, а њену поруку и поуку зна само онај који уме да је "прочита" - додаје Каришић.

Он наглашава да свјетлописци у одређеном тренутку морају да буду на одређеном мјесту, да имају фотоапарат тада, да одреагују у дјелићу секунде и да забиљеже оно што се никада више неће поновити.

- Оно што се види на успелој фотографији је излив из душе фотографа - говори Каришић.

Сликар "погнутих људи у измаглицама" Здравко Мандић из Зрењанина рекао је Каришићу да он не фотографише већ прави слику својим фотоапаратом, јер она има перфектан кадар, брижљиво одабрану композицију, валер и однос боја.

Рајко Каришић већ девет година долази на Саборовање ликовних умјетника у Вишеграду. Ту "слика" сликаре, грађане на улици, манастир Добрун, кањоне Дрине и Рзава и на крају Ћуприју на Дрини. У плану је да уради фото-монографију од материјала са 18 досад одржаних саборовања.

Мандић

- Обично сликари гледају фотографију па "цртају" слику, а ти правиш фотос који се не разликује од слике - рекао је сликар Мандић фотографу Рајку Каришићу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.