Поезија у тишини Дучићевих јабланова

Требиње се протеклих дана на још један начин одужило пјеснику чији су стихови дубоко урезани у сваки дјелић овог града.

У тишини Дучићевих јабланова, у граду подно Леотара и ове године сабрале су се поете из Републике Српске, Србије и Црне Горе "Великом Дуки" у част, али и у знак признања, једном од највећих живих српских пјесника, Љубомиру Симовићу.

Времена, али и људи вуку паралеле. И оне су неминовне у времену које је пред нама. И Симовић и Дучић су писали и стварали у мутним и бременитим временима, и сваком о њих поезија је ода народу и крају из кога су потекли. У својој надахнутој бесједи о Дучићу, коју је многобројна публика требињског Дома културе са достојанственим миром и пажњом слушала, Симовић је надахнуто казивао о Дучићу и поезији.

- Да је Дучић рођен у неком другом мјесту, био би друкчији, говорио би неким другим језиком и био опет велики пјесник, али не би обавезно био и универзалнији. Требиње му је дало довољно знакова који ће га довести до универзалних питања и истина. Као што Вијон и Бодлер нису могући без Париза, или Бранко без Сремских Карловаца и Стражилова, или Бора Станковић без Врања, тако ни Дучић није могућ без Херцеговине и Требиња - истакао је Симовић.

Додао је да је Дучић схватио да најдаље треба тражити у најближем, да највеће може да борави у најмањем, да свака тачка може да буде центар и да све што постоји може да буде Бог.

О поезији Љубомира Симовића бесједио је и проф. др Aлександар Јовановић, који је истакао да Симовићево стваралаштво јесте једна од најпоузданијих потврда увјерења да је поезија језичко памћење.

- У њој је, од његових првих књига, преко оних којима је заузео изузетно место у српској поезији и најновијих књига пропевала читава Србија у свој, временскопросторној и менталнодуховној укупности. Још више, као да песник није тражио њу, него је она нашла њега, свој пуни и прави глас да се изрази - рекао је проф. др Јовановић.

Љубомир Симовић написао је више пјесничких књига, четири драме, један роман-хронику, књигу есеја о пјесницима и драмским писцима, књигу есеја о сликарима и вајарима, дневник снова, дневник вођен за вријеме бомбардовања Србије 1999. године, путопис о Кини, и чак четири књиге разговора, чланака, есеја, говора и, практично, анализа и коментара онога што се догађало на територији Југославије и Србије крајем 20. и почетком 21. вијека. У тим књигама се смјењују, а на неки начин и прожимају, политичке, друштвене, књижевне, позоришне и поетичке теме.

У оквиру програма манифестације "Дучићев дан" у Музеју Херцеговине представљена је књига "Славно доба Мостара", аутора др Јована Радуловића.

О књизи, која је докторска дисертација доскора заборављеног мостарског књижевника Јована Радуловића и која је његово животно дјело из 1939. године, говорили су њени приређивачи, проф. др Ранко Поповић и мр Драга Мастиловић, те епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије.

- "Славно доба Мостара" је значајна друштвена и културна хроника Мостара од средине 19. до првих деценија 20. вијека. Књига обухвата три велике херцеговачке генерације, од оне која је упамћена по устаничком подвигу, до омладинске генерације са Шантићем и Дучићем, захваљујући којима је Мостар тога доба постао културно средиште Српства.

Бесједећи о књизи "Славно доба Мостара", епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије је, између осталог, истакао да Радуловићева дисертација није само значајна за вријеме у коме је настала, већ и за актуелни политички, историјски и културни тренутак Мостара и Херцеговине.

У оквиру програма традиционалне манифестације "Дучићев дан", у Музеју Херцеговине је отворена и изложба документарне грађе "Шантић – парадигма хуманитета, суживота и толеранције", аутора Златка Сердаревића, новинара и публицисте из Мостара. Изложеном документарном грађом – фотографијама, документима и новинским написима – аутор изложбе прати богат животни и стваралачки пут Aлексе Шантића, великана српске поезије, који је оставио дубоки траг у култури Мостара, Херцеговине и српског народа уопште.

Био је то, на неки начин, и поновни сусрет двојице пјесника, земљака и пријатеља, Aлексе Шантића и Јована Дучића.

- Шантићеве и Дучићеве животне и стваралачке стазе, мада умногоме опречне, започеле су да се преплићу баш у Мостару. Овога пута, сусрет Шантића и Дучића дешава се у граду на Требишњици. Сусрет пјесника, Херцеговаца и пријатеља је у граду који с правом многи називају завичајем поезије и који дубоко уважава и поштује стваралаштво и једног и другог пјесника - рекао је начелник општине Требиње др Доброслав Ћук.

Свакако историјска је чињеница да су Дучић и Шантић, српски, херцеговачки пјесници, поникли на тврдом херцеговачком тлу и дали немјерљив допринос српској књижевности.

Данојлић

Добитник "Дучићеве награде" за 2010. годину је пјесник Милован Данојлић.

- Данојлић је један од најзначајнијих савремених српских пјесника, стваралац богатог опуса који настаје више од пола вијека у раскошном регистру форми и израза. Језички и стилски сугестиван, с необичним даром опажања, изразито морално осјетљив.

Данојлић пјесму доживљава, по сопственим ријечима, као највиши испит искрености и круну озбиљног суочавања са собом и свијетом. Упорно посматрање и тачно говорење, то су основна Данојлићева поетичка начела - рекао је Ћук.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.