Пјена

Стари Грци причали су како је Геја - Земља, без слатког љубавног спајања, сама родила Урана - Небо.

Онда Небо прекри Земљу, Уран Геју и њихово љубавно спајање постаде тако учестало да они скупа изродише многобројно покољење, што наочите, што ненаочите, дјеце. Отац Уран затворио је своју ненаочиту дјецу у подземље, вратио их у мајчину утробу, да их не гледа. Мајка Геја вољела је и своју ружну чељад, а и силно се мучила због претоварености у стомаку, па је сковала план и сковала срп да избави и њих и себе. План је испричала и срп дала свом лијепом сину Титану Хрону, имењаку оног Хрона - Времена што настаде из Хаоса. Титан Хрон је, скривен у засједи, сачекао да се у његовом оцу Урану разбукти пламен пожуде и да такав легне уз Геју, те му хитро српом одсјече успламтјеле гениталије. Уран заувијек одскочи од Геје, Небо од Земље, која је поново родила своју заточену дјецу, а Хрон је одсјечене очеве гениталије бацио у море и преузео власт над свијетом, иако само привремено, јер и њему је било суђено да га свргне његов син Зевс. Надомак обале Кипра, тамо гдје гениталије Неба пљуснуше у море, на површини се забијели морска пјена, афрос, из које процвјета дивна Aфродита...

Гушћи или рјеђи гроздови мјехурића пјенушају се на површини течности и објелодањују присуство гасовитог стања у течном. Чиста бјелина пјене плијени нас својом чудесном дражесношћу која нам надражује сва чула. Пјена мами наш поглед, да клизи по призору њених самоизвајаних облина; наш слух, да ослушкује њено шапутаво пућкање; наш њух, да у ваздуху над њом лови у лету њене гасовите мирисне честице; наш укус, да му се обрати на његовом језику; наш додир, да се препусти чарима њеног тананог миловања. Као таква, чиста пјена, дакле, потпуно вјеродостојно отјелотворује и изражава чаролију љепоте, односно, љубави.

Пјена опија и наше унутрашње чуло. Задивљени и омамљени блаженим доживљајем љепоте у појави пјене, ми опијено посматрамо како се мјехурићи њеног тијела незадрживо распршују и како њено тијело ишчезава пред нашом пијаном, а ипак неутољеном жељом да појава љепоте буде досегнута једном за свагда, и да нас, без промјене, трајно разгаљује својом милином. Међутим, за одржавање трајности доживљавања љепоте, као и љубави уопште, неопходне су и извјесне трезвене дјелатности, попут оних које истрајно покрећу и разигравају троме течности како би из њих подигле пјену, при чему је свако њено опадање позив пјене за играње.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.