Писцу речи расту из очију

Језик је родни лист сваког писца. Он му одређује дан, месец и годину рођења, хороскопски знак и друге поруке с неба. Језик је завичајно место сваког писца.

С тог извора се први пут напио, тај цвет је први пут помирисао, тај камен је први пут далеко бацио, тај лист је први пут видео како излази у пролећно јутро, његову боју је први пут у дуги препознао. Језик је предак и потомак, истовремено.

Језик је отаџбина сваког писца. Писац друге земље и другог поретка нема осим у језику. У његовој држави укупну власт држи реч. Њој се нико не сме противити. Што она каже, писцу мора бити светиња. Са сваким се може завадити, али с њом не сме. Свуда се може крити, али се од ње не може склонити. Наћи ће га и у сну и у затвору. Неће га оставити ни по ветру ни у снегу.

Реч не зна шта је невреме, шта је лед и мећава. Она је у свако доба на површини. Не ваља јој се ругати, јер је она најбоље скројено огледало. Речима се не ваља играти. Таква игра је најопаснија. Речи се удружују да створе језик. Митингују ради језика. Иду по подрумима, испијају стару бурад, у пијанству певају. Реч је мало биће које се са другим малим бићима истог рода и истог соја окупља у језик.

Језик је кућа сваког писца. На песниковој кући су прозори, врата, телера, кров, сомићи и све остало од речи. Реч му је узглавница и столовача. Тамо се буди. Тамо се сусреће са собом.

Језик је одлазак и долазак писца. Писац не уме никуд без језика. Ако то није разумео, све му је ушло под земљу, у црнину.

Језик је за писца колевка и прво слово. Од речи су му направљени лучац и бедрнице, од речи му је изаткана стручица, реч му је повој. Језик је писцу покров. С њим ће га однети где се не стара и где се не подмлађује.

Језик је за писца корито под чесмом и млаз воде из чесме. Он не даје никоме да буде жедан. Он се не може неуким речима замутити. Језик је за писца пониклица у њивама, и снопље на гумну, и жито под воденичким каменом уситњено, и чекетало над мучницом, и паспаљ по рукама које пишу. Језик је за писца покошена трава, сасушена, сплашћена и садевена, да из њега сламке од речи узима, да му кроз сламку од речи истиче мастило. Језик је за писца ведрина над његовим градом, одакле му долећу птице од речи, на прозор, да му крилцима окна отварају. Језик је прва истина. Писац се у језику не сме преверавати, једино њега не сме преварити. Језик је за писца чунак и брдило, а писац мора наћи подножи којима ће оба струка укрстити и преплести.

Језик је име и презиме сваког писца. Он нема боље и тачније исправе од њега, нема шта другоме показати када хоће да каже ко је и одакле је. Језик је лице сваког писца, као што је заборављени језик његово наличје. Писцу речи расту из очију.

Ићи за речима значи окренути на праву страну. Тражити речи значи тражити своје наследство. Имати речи значи бити богат. Онда је лако смислити и написати тестамент. Онда се не може пред другима брукати. Чувати реч значи кућити најбољу имовину. Бранити своју реч значи бранити себе. Ни са чим писац није сигуран као са речима из свога језика. У свакој другој прилици њему је страшиво. Само та да неће на његову торину дивина ударити.

Заблуда је што набрајамо разне послове, што их приписујемо људима, јер људи ништа друго не раде осим што стварају свој језик. Све што чине раде зато да би га могли рећи, да би га именовали и другоме казали. Нема лепшег и бољег заната од грађења речи. То је једини рад који се у доколици најбрже ради.

Језик је једина наша матична река. У њу се сливају потоци из сваког запећка где се чула реч. У један слив иде свака изговорена реченица. На сваком таванчићу извире понека реч и одлази, притиче, реку увећава. Писци праве кањоне и јазове, писци пробијају тунеле, преводе воде и пазе да се река не замути. Они знају да ће тешка реч брзо потонути.

Писци знају да је књига састављена од речи као што је море састављено од капи. Писци су чувари плаже у сваком периоду. Њихово море нема мртве сезоне, а плиму и осеку доносе незадовољне речи.

Неће с нама ни речи ниједна реч коју смо заборавили, коју смо затурили и којој се не окрећемо. Проклињаће нас као великог кривца ако смо јој тако учинили. Варају се сви који мисле да ће остављене речи угинути. Нико не зна како ће и откуда ће доћи, али је сигурно да ће стићи на право место. Најсигурније путеве им граде писци и једино су на том путовању сигурне.

Нема краја у којем не живе речи, а писци морају ићи свуда да их доведу к нама. Откуда долазе писци одатле долазе и речи. Откуда су речи одатле је и наш језик. Одакле није стигао ниједан писац одатле није стигао нико у наш језик.

Речи саме пронађу писца. Оне му кажу шта ће да каже. Који их писац пажљиво слуша не може се о свој језик огрешити. Ко је довео и неколике речи, не више, он се одужио свом језику. Који писац тако не ради биће прегрнут речима.

Миро Вуксановић

Аутор је управник Библиотеке Матице српске у Новом Саду

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.