Piscu reči rastu iz očiju

Jezik je rodni list svakog pisca. On mu određuje dan, mesec i godinu rođenja, horoskopski znak i druge poruke s neba. Jezik je zavičajno mesto svakog pisca.

S tog izvora se prvi put napio, taj cvet je prvi put pomirisao, taj kamen je prvi put daleko bacio, taj list je prvi put video kako izlazi u prolećno jutro, njegovu boju je prvi put u dugi prepoznao. Jezik je predak i potomak, istovremeno.

Jezik je otadžbina svakog pisca. Pisac druge zemlje i drugog poretka nema osim u jeziku. U njegovoj državi ukupnu vlast drži reč. Njoj se niko ne sme protiviti. Što ona kaže, piscu mora biti svetinja. Sa svakim se može zavaditi, ali s njom ne sme. Svuda se može kriti, ali se od nje ne može skloniti. Naći će ga i u snu i u zatvoru. Neće ga ostaviti ni po vetru ni u snegu.

Reč ne zna šta je nevreme, šta je led i mećava. Ona je u svako doba na površini. Ne valja joj se rugati, jer je ona najbolje skrojeno ogledalo. Rečima se ne valja igrati. Takva igra je najopasnija. Reči se udružuju da stvore jezik. Mitinguju radi jezika. Idu po podrumima, ispijaju staru burad, u pijanstvu pevaju. Reč je malo biće koje se sa drugim malim bićima istog roda i istog soja okuplja u jezik.

Jezik je kuća svakog pisca. Na pesnikovoj kući su prozori, vrata, telera, krov, somići i sve ostalo od reči. Reč mu je uzglavnica i stolovača. Tamo se budi. Tamo se susreće sa sobom.

Jezik je odlazak i dolazak pisca. Pisac ne ume nikud bez jezika. Ako to nije razumeo, sve mu je ušlo pod zemlju, u crninu.

Jezik je za pisca kolevka i prvo slovo. Od reči su mu napravljeni lučac i bedrnice, od reči mu je izatkana stručica, reč mu je povoj. Jezik je piscu pokrov. S njim će ga odneti gde se ne stara i gde se ne podmlađuje.

Jezik je za pisca korito pod česmom i mlaz vode iz česme. On ne daje nikome da bude žedan. On se ne može neukim rečima zamutiti. Jezik je za pisca poniklica u njivama, i snoplje na gumnu, i žito pod vodeničkim kamenom usitnjeno, i čeketalo nad mučnicom, i paspalj po rukama koje pišu. Jezik je za pisca pokošena trava, sasušena, splašćena i sadevena, da iz njega slamke od reči uzima, da mu kroz slamku od reči ističe mastilo. Jezik je za pisca vedrina nad njegovim gradom, odakle mu doleću ptice od reči, na prozor, da mu krilcima okna otvaraju. Jezik je prva istina. Pisac se u jeziku ne sme preveravati, jedino njega ne sme prevariti. Jezik je za pisca čunak i brdilo, a pisac mora naći podnoži kojima će oba struka ukrstiti i preplesti.

Jezik je ime i prezime svakog pisca. On nema bolje i tačnije isprave od njega, nema šta drugome pokazati kada hoće da kaže ko je i odakle je. Jezik je lice svakog pisca, kao što je zaboravljeni jezik njegovo naličje. Piscu reči rastu iz očiju.

Ići za rečima znači okrenuti na pravu stranu. Tražiti reči znači tražiti svoje nasledstvo. Imati reči znači biti bogat. Onda je lako smisliti i napisati testament. Onda se ne može pred drugima brukati. Čuvati reč znači kućiti najbolju imovinu. Braniti svoju reč znači braniti sebe. Ni sa čim pisac nije siguran kao sa rečima iz svoga jezika. U svakoj drugoj prilici njemu je strašivo. Samo ta da neće na njegovu torinu divina udariti.

Zabluda je što nabrajamo razne poslove, što ih pripisujemo ljudima, jer ljudi ništa drugo ne rade osim što stvaraju svoj jezik. Sve što čine rade zato da bi ga mogli reći, da bi ga imenovali i drugome kazali. Nema lepšeg i boljeg zanata od građenja reči. To je jedini rad koji se u dokolici najbrže radi.

Jezik je jedina naša matična reka. U nju se slivaju potoci iz svakog zapećka gde se čula reč. U jedan sliv ide svaka izgovorena rečenica. Na svakom tavančiću izvire poneka reč i odlazi, pritiče, reku uvećava. Pisci prave kanjone i jazove, pisci probijaju tunele, prevode vode i paze da se reka ne zamuti. Oni znaju da će teška reč brzo potonuti.

Pisci znaju da je knjiga sastavljena od reči kao što je more sastavljeno od kapi. Pisci su čuvari plaže u svakom periodu. Njihovo more nema mrtve sezone, a plimu i oseku donose nezadovoljne reči.

Neće s nama ni reči nijedna reč koju smo zaboravili, koju smo zaturili i kojoj se ne okrećemo. Proklinjaće nas kao velikog krivca ako smo joj tako učinili. Varaju se svi koji misle da će ostavljene reči uginuti. Niko ne zna kako će i otkuda će doći, ali je sigurno da će stići na pravo mesto. Najsigurnije puteve im grade pisci i jedino su na tom putovanju sigurne.

Nema kraja u kojem ne žive reči, a pisci moraju ići svuda da ih dovedu k nama. Otkuda dolaze pisci odatle dolaze i reči. Otkuda su reči odatle je i naš jezik. Odakle nije stigao nijedan pisac odatle nije stigao niko u naš jezik.

Reči same pronađu pisca. One mu kažu šta će da kaže. Koji ih pisac pažljivo sluša ne može se o svoj jezik ogrešiti. Ko je doveo i nekolike reči, ne više, on se odužio svom jeziku. Koji pisac tako ne radi biće pregrnut rečima.

Miro Vuksanović

Autor je upravnik Biblioteke Matice srpske u Novom Sadu

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.