Писци загледани у локално

БAЊA ЛУКA - Дјела српских књижевника веома мало се преводе на стране језике. Књижевници који добију прилику да њихова дјела угледају свјетлост дана на неком од страних језика, углавном су добитници неке од књижевних награда.

На енглески, италијански и шпански преводе се прозна дјела књижевника попут Светислава Басаре, Горана Петровића, Срђана Ваљаревића, Игора Маројевића, Зорана Ћирића, а поезија једног од српских најпревођенијих пјесника Драгана Јовановића Данилова преведена је на већину европских језика.

- Ми у Републици Српској имамо Aгенцију за (не)преводилаштво. Шапуће се у "изабраним културним круговима" о неком "фантазмагоричном" фонду за превођење. Врата тога фонда још нису "одваљена" - рекао је књижевник Миленко Стојичић.

Према његовим ријечима, у Српској нема ранг-листе за преводилаштво, тако да су нека превођења - превођења писаца, а не дјела.

- Тешко је свести у прецизнију цифру преводе наших писаца, јер нису "верификовани" у бази података државне преводилачке агенције. Процес се "одвија" спорадично, тајанствено, неким приватним и полуприватним путевима - додао је Стојичић.

Како каже, дјело може бити "пробуђено" у страном језику, прије свега, дипломатским и универзитетским каналима.

- Aндрића је, на примјер, "превео" Нобел. Покојни Павић је у преводилачку орбиту ушао уз "помоћ" иностране универзитетске каријере, славистичких и других научних скупова и центара. Многи српски писци своје дипломатске каријере "ставили" су у службу превођења самих себе. Дјела Данила Киша, метафорички речено, "превела" су сама себе - истиче Стојичић. Неки српски писци преведени су, наводи он, из политичких "побуда" - играјући на варљиву политичку "карту дана", гдје је литерарни разлог био испод политичког разлога.

Бројни су разлози зашто је српска књижевност недовољно превођена на стране језике.

- Недостатак новца, недовољно улагање у издаваштво и преводилаштво, али и високи критеријуми у свијету, неки су од разлога за слабо превођење наших књижевних дјела - рекла је књижевни преводилац Татјана Бијелић.

Различити захтјеви издавача диктирају која ће дјела српске књижевности да угледају свјетлост дана на неком од свјетских језика.

- Углавном се траже популарне књиге, али ту је и поезија. Међутим, врло је тешко пронаћи издавача који би издао књигу у неком кратком периоду, тако да се обично чека пет до шест година код неког страног издавача да тај пројекат буде одобрен - истакла је Бијелићева.

Књижевник Радомир Д. Митрић истакао је да ни у Републици Српској, а исто тако ни у Србији, не постоји културна платформа, стратегија која би нашој култури дала могућност да се покаже на свјетској сцени у правом свјетлу.

- Културна стратегија би отворила врата која затварају језичке баријере, преко могућих превода. Не постоји организовано дјеловање у том правцу, најчешће све остаје на индивидуалним контактима, или се дешава помоћу већих издавачких кућа - истакао је Митрић.

Нагласио је да би таквом културном стратегијом наша, али и свјетска култура много добила, па би самим тим и многи српски писци постали свјетски познати.

- Наша литература, иако је мала у неким свјетским оквирима, производи дјела која би могла бити допадљива европским и свјетским читаоцима, баш због карактеристичног балканског топоса. Проблем је у томе што је већина наших писаца загледана у локално, са мало интересовања ка универзализму и тражења ширег контекста од оног локалног којем припадају -  закључио је Митрић.

Креативна енергија

Миленко Стојичић наглашава да није битан квантитет него квалитет превођених дјела, која би требало да репрезентују наш пробуђени креативни дух, да "одсјајну" нашу баштину – културу, традицију, историју, нашу "урођену" фантастику.

- Павић је, на примјер, све те елементе "укомпоновао" у своје дјело, и винуо се у сам емпиријум свјетске књижевности! Киш, такође. Дакле, само дјела која исијавају снажну креативну енергију могу да "рачунају" на преводилачку милост. Потврђује то и "случај Aлбахари" - истакао је Стојичић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.