Петар Лазаревић Пеле: Протести постали огледало свих нас

Филм "Индекс" посвећен је, пре свега, жртвама трагичног пада надстрешнице, али и свима који се боре за истину и слободу. Ово је прича о љубави, буни и збуњености младе генерације.

Он прати приватну, а ипак универзалну судбину двоје студената, који се, у вртлогу друштвених потреса, хватају за своја осећања као за последњу сигурну тачку. Док се Србија мења, и они се мењају реагују, прилагођавају се, лутају, траже себе. Пројекат је започео почетком године и тренутно се налази у фази постпродукције.

Рекао је ово за "Глас" глумац Петар Лазаревић Пеле поводом главне улоге у филму "Индекс" у режији Милоша Живановића. Један од најталентованијих београдских глумаца млађе генерације истиче да су протести постали огледало свих нас. 

- Његова срж је у поруци - Нико из протеста није изашао исти. Свако је био дирнут било изнутра, било споља. Протести су постали огледало свих нас. Главни јунак Лука Пижон, студент глуме, идеалиста и бунтовник , верује у промену. Верује да свет може бити бољи, али кроз борбу открива тешку истину: да праве промене почињу изнутра, од самог човека. Док се предаје борби за студентска права, покушава да одржи равнотежу између љубавне везе и породичних односа. Његов отац, службено лице на високој функцији, представља свет коме Лука пркоси и у том судару вредности настаје дубоки унутрашњи конфликт. Лука бира истину, понекад наивно, али увек искрено и баш у томе лежи његова снага.

ГЛАС: Филм је сниман у посебним условима и не баш уобичајеним околностима. Да ли је то отежало посао филмској екипи или можда олакшало, у смислу саме аутентичности, која данашњој модерној кинематографији и те како недостаје, ако узмемо у обзир чињеницу да се налазимо у режиму филмске хиперпродукције? 

ЛАЗАРЕВИЋ: Морамо признати, наша енергија и визуелна инспирација за филм потекла је из култног остварења "Млад и здрав као ружа" и од великог Гаге Николића, чији дух слободе и тихе побуне провејава кроз све што смо стварали. Вођени жељом за непосредношћу и искреношћу, већину сцена снимали смо камером из руке. Такав документаристички приступ, иако пун изазова, омогућио нам је да ухватимо тренутке живота у свој њиховој несавршености. Радили смо у непредвидивим околностима, нарочито током снимања протеста, где нисмо имали контролу, али смо имали вољу, храброст и поверење једни у друге. Импровизација је често била наш савезник, а у другим сценама смо снимали на локацијама где смо могли да обликујемо амбијент и емоцију. Искрено се надамо да филм носи оно што је данас највредније, аутентичност. Да ће публика у Србији и ван ње препознати ту живу истину коју смо покушали да ухватимо. Тежили смо да избегнемо замке хиперпродукције, комерцијалне углађености и подилажења укусу. Ово није пројекат настао по калупу - већ искрено сведочанство једног времена, настало у жару, у нади. У нади за сутра које ће бити праведније, слободније, и истинитије.

ГЛАС: Како то изгледа дијелити кадар са великанима српског глумишта, мислом на Секу Саблић и на Тику Станића? 

ЛАЗАРЕВИЋ: Радити са Секом Саблић и Тихом Станићем за мене је било искуство које се памти цео живот. Нећу да кријем, имао сам трему (смијех). И како и не бих, одрастао сам уз њихова лица на филму и телевизији, а одједном сам имао прилику да делим сцену са двоје великана. Али оно што ме је највише одушевило, поред њиховог талента, који је ванвременски, јесте та једноставност, топлина и спремност да поделе своје искуство, без сујете, са пуно хумора и људскости. Од њих се не учи само глума - учи се и како се остаје човек у свету који се стално мења. Била ми је част и задовољство што сам био део исте приче са Секом и Тиком. То је нешто што ћу носити са собом где год да кренем даље

ГЛАС: Да се вратимо на театар. У мају сте имали сјајну премијеру са представом "Тесла" у позоришту "Душко Радовић". Међутим, у једном интервју рекли сте да имате доста тога сличног са Николом Теслом. Неко би довикнуо: "Шта прича овај умишљени глумац"?! Наравно, мислите на нематеријалне свјетове који су у нераскидивој свези са сваким искреним умјетником који носи дух истине, а код Вас је то очигледно док жудите да о томе причате. Па нам реците мало више о свему томе. 

ЛАЗАРЕВИЋ: Имао сам непријатну ситуацију када сам гостовао на једној телевизији, када ми је водитељка поставила питање: "Да ли Вам је било тешко да донесете улогу Николе Тесле?" Одговорио сам: "Не, имамо доста сличности." На то је додала: "Јако скромно." Нисмо се разумели и испало је да сам био препотентан, што ми заиста није била намера. Под том реченицом сам заправо хтео да кажем да је Никола Тесла био научник, оно што ја нисам. Али је био и усамљен, одбачен и гладан, оно што ја јесам.
Имао сам огромну трему када сам добио ту улогу. У први мах сам помислио да је немогуће да одиграм нашег највећег научника. Али, када сам прочитао текст, страх је нестао. На сцени сам донео једног скромног, усамљеног, гладног, шармантног и одбаченог малог Николу, каквог наша публика још није имала прилику да упозна. Сви знамо ко је научник Никола Тесла, али мало ко зна ко је био мали Нико, тако га је звала мајка, коју је неизмерно волео. Пред саму смрт рекао је: "Желео бих да могу сада да будем уз тебе, мајко, да ти донесем чашу воде. Све ове године које сам провео служећи човечанству донеле су ми само увреде и понижења."
Била ми је част што сам имао прилику да играм нашег највећег Србина.

ГЛАС: Да ли је постојала нека врста бојазни за ову улогу, с обзиром на то да је околност таква да драмски умјетник ипак мора да прибјегне "глуми за дјецу" не би ли што једноставније дочарао лик и дјело овог великог Србина? 

ЛАЗАРЕВИЋ: Наше старије колеге често су говориле да је веома тешко играти човека који је паметнији од нас самих. Та реченица у мени је изазвала осећај бојазни, размишљао сам: "Како сада? Шта сада? Ја да играм генија? Нема шансе!" Али, хвала Богу, ту су биле моје колеге да ме охрабре и подсете да ја ипак играм малог дечака Николу - дете које тек треба да постане геније. Тада сам се усмерио на то да деци која дођу да гледају представу прикажем Николицу као дете које је веровало у себе. Упркос томе што су га вршњаци одбацивали и понижавали, он је успео да превазиђе све препреке - захваљујући Богу и чувеном српском инату - и на крају постао оно што јесте: геније! Ова представа охрабрује нашу децу да и она једнога дана могу постати оно што пожеле, само је битно да верују у себе и у Божију вољу, као и наш Никола.

ГЛАС: Кад бисте којим случајем имали златни штапић да бирате улогу коју бисте за своју душу играли, која би то улога била и због чега?

ЛАЗАРЕВИЋ: Кад бих имао златни штапић пожелео бих да настане филм - филм који би носио име "„Божији човек". Био би то покушај да се, кроз уметност, дотакнемо нечег заборављеног - вечитог питања: "Ко је данас Божији човек? Да ли још постоји међу нама - или смо га, у буци модерног света, изгубили из вида?" Не бих глумио. Нисам ја тај човек. Али бих стајао иза камере - као редитељ и продуцент. У мислима ми је лице глумца коме бих поверио главну улогу. Он не би само играо Божијег човека - он би га оживео. Божији човек у том филму не би говорио много. Његове очи би биле дубоке - као да су виделе више него што би ико могао да издржи. Његов ход би био тих, али свуда где би прошао остајао би мир. Не би се појављивао с крстом око врата, већ с крстом у срцу. Не би проповедао, али би његов живот био проповед. То не би био филм о религији, већ о духу. Не о вери као форми, већ о пламену који гори и кад ветрови света дувају најјаче. Био би то филм који не оставља без даха, већ који враћа дах онима који су заборавили да дишу изнутра.

ГЛАС: Да не постоје даске које живот значе и уопште све што је у вези са глумом као професијом, чиме бисте се бавили?

ЛАЗАРЕВИЋ: Да нисам у глуми, вероватно бих се вратио угоститељству - послу који сам радио пре академије.

ГЛАС: И за крај, да ли припремате нешто ново, када је у питању свијет глуме? 

ЛАЗАРЕВИЋ: У новембру улазим у нови процес - у питању је филм под радним називом "Ментално крштење" у режији продуцента - редитеља Јована Пјевића.

УТИСАК 

ГЛАС: Кад смо већ код филма, који је оставио највећи утисак на Вас и био можда нека врста окидача за то да кренете у глумачке воде? Укратко, шта је највећим дијелом проузроковало да се бавите овим послом? 

ЛАЗАРЕВИЋ: Као младић имао сам другачији поглед на људе који су били друге вере и националности. Одрастао сам у средини у којој ми је било усађено да то тако мора да буде. А онда сам наишао на филм "Жаба" у режији Елмира Јукића, у којем Емир Хаџихафизбеговић, мој омиљени босански глумац, тумачи главну улогу. Тај филм ме је потпуно преваспитао и ударио шамарчину - ону која те натера да се у секунди покајеш због свих погрешних уверења која си имао о Бошњацима и Хрватима. Тада сам донео одлуку да и ја постанем васпитач - и тако сам, ето, стигао до глуме.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.