Petar Lazarević Pele: Protesti postali ogledalo svih nas

Film "Indeks" posvećen je, pre svega, žrtvama tragičnog pada nadstrešnice, ali i svima koji se bore za istinu i slobodu. Ovo je priča o ljubavi, buni i zbunjenosti mlade generacije.

On prati privatnu, a ipak univerzalnu sudbinu dvoje studenata, koji se, u vrtlogu društvenih potresa, hvataju za svoja osećanja kao za poslednju sigurnu tačku. Dok se Srbija menja, i oni se menjaju reaguju, prilagođavaju se, lutaju, traže sebe. Projekat je započeo početkom godine i trenutno se nalazi u fazi postprodukcije.

Rekao je ovo za "Glas" glumac Petar Lazarević Pele povodom glavne uloge u filmu "Indeks" u režiji Miloša Živanovića. Jedan od najtalentovanijih beogradskih glumaca mlađe generacije ističe da su protesti postali ogledalo svih nas. 

- Njegova srž je u poruci - Niko iz protesta nije izašao isti. Svako je bio dirnut bilo iznutra, bilo spolja. Protesti su postali ogledalo svih nas. Glavni junak Luka Pižon, student glume, idealista i buntovnik , veruje u promenu. Veruje da svet može biti bolji, ali kroz borbu otkriva tešku istinu: da prave promene počinju iznutra, od samog čoveka. Dok se predaje borbi za studentska prava, pokušava da održi ravnotežu između ljubavne veze i porodičnih odnosa. Njegov otac, službeno lice na visokoj funkciji, predstavlja svet kome Luka prkosi i u tom sudaru vrednosti nastaje duboki unutrašnji konflikt. Luka bira istinu, ponekad naivno, ali uvek iskreno i baš u tome leži njegova snaga.

GLAS: Film je sniman u posebnim uslovima i ne baš uobičajenim okolnostima. Da li je to otežalo posao filmskoj ekipi ili možda olakšalo, u smislu same autentičnosti, koja današnjoj modernoj kinematografiji i te kako nedostaje, ako uzmemo u obzir činjenicu da se nalazimo u režimu filmske hiperprodukcije? 

LAZAREVIĆ: Moramo priznati, naša energija i vizuelna inspiracija za film potekla je iz kultnog ostvarenja "Mlad i zdrav kao ruža" i od velikog Gage Nikolića, čiji duh slobode i tihe pobune provejava kroz sve što smo stvarali. Vođeni željom za neposrednošću i iskrenošću, većinu scena snimali smo kamerom iz ruke. Takav dokumentaristički pristup, iako pun izazova, omogućio nam je da uhvatimo trenutke života u svoj njihovoj nesavršenosti. Radili smo u nepredvidivim okolnostima, naročito tokom snimanja protesta, gde nismo imali kontrolu, ali smo imali volju, hrabrost i poverenje jedni u druge. Improvizacija je često bila naš saveznik, a u drugim scenama smo snimali na lokacijama gde smo mogli da oblikujemo ambijent i emociju. Iskreno se nadamo da film nosi ono što je danas najvrednije, autentičnost. Da će publika u Srbiji i van nje prepoznati tu živu istinu koju smo pokušali da uhvatimo. Težili smo da izbegnemo zamke hiperprodukcije, komercijalne uglađenosti i podilaženja ukusu. Ovo nije projekat nastao po kalupu - već iskreno svedočanstvo jednog vremena, nastalo u žaru, u nadi. U nadi za sutra koje će biti pravednije, slobodnije, i istinitije.

GLAS: Kako to izgleda dijeliti kadar sa velikanima srpskog glumišta, mislom na Seku Sablić i na Tiku Stanića? 

LAZAREVIĆ: Raditi sa Sekom Sablić i Tihom Stanićem za mene je bilo iskustvo koje se pamti ceo život. Neću da krijem, imao sam tremu (smijeh). I kako i ne bih, odrastao sam uz njihova lica na filmu i televiziji, a odjednom sam imao priliku da delim scenu sa dvoje velikana. Ali ono što me je najviše oduševilo, pored njihovog talenta, koji je vanvremenski, jeste ta jednostavnost, toplina i spremnost da podele svoje iskustvo, bez sujete, sa puno humora i ljudskosti. Od njih se ne uči samo gluma - uči se i kako se ostaje čovek u svetu koji se stalno menja. Bila mi je čast i zadovoljstvo što sam bio deo iste priče sa Sekom i Tikom. To je nešto što ću nositi sa sobom gde god da krenem dalje

GLAS: Da se vratimo na teatar. U maju ste imali sjajnu premijeru sa predstavom "Tesla" u pozorištu "Duško Radović". Međutim, u jednom intervju rekli ste da imate dosta toga sličnog sa Nikolom Teslom. Neko bi doviknuo: "Šta priča ovaj umišljeni glumac"?! Naravno, mislite na nematerijalne svjetove koji su u neraskidivoj svezi sa svakim iskrenim umjetnikom koji nosi duh istine, a kod Vas je to očigledno dok žudite da o tome pričate. Pa nam recite malo više o svemu tome. 

LAZAREVIĆ: Imao sam neprijatnu situaciju kada sam gostovao na jednoj televiziji, kada mi je voditeljka postavila pitanje: "Da li Vam je bilo teško da donesete ulogu Nikole Tesle?" Odgovorio sam: "Ne, imamo dosta sličnosti." Na to je dodala: "Jako skromno." Nismo se razumeli i ispalo je da sam bio prepotentan, što mi zaista nije bila namera. Pod tom rečenicom sam zapravo hteo da kažem da je Nikola Tesla bio naučnik, ono što ja nisam. Ali je bio i usamljen, odbačen i gladan, ono što ja jesam.
Imao sam ogromnu tremu kada sam dobio tu ulogu. U prvi mah sam pomislio da je nemoguće da odigram našeg najvećeg naučnika. Ali, kada sam pročitao tekst, strah je nestao. Na sceni sam doneo jednog skromnog, usamljenog, gladnog, šarmantnog i odbačenog malog Nikolu, kakvog naša publika još nije imala priliku da upozna. Svi znamo ko je naučnik Nikola Tesla, ali malo ko zna ko je bio mali Niko, tako ga je zvala majka, koju je neizmerno voleo. Pred samu smrt rekao je: "Želeo bih da mogu sada da budem uz tebe, majko, da ti donesem čašu vode. Sve ove godine koje sam proveo služeći čovečanstvu donele su mi samo uvrede i poniženja."
Bila mi je čast što sam imao priliku da igram našeg najvećeg Srbina.

GLAS: Da li je postojala neka vrsta bojazni za ovu ulogu, s obzirom na to da je okolnost takva da dramski umjetnik ipak mora da pribjegne "glumi za djecu" ne bi li što jednostavnije dočarao lik i djelo ovog velikog Srbina? 

LAZAREVIĆ: Naše starije kolege često su govorile da je veoma teško igrati čoveka koji je pametniji od nas samih. Ta rečenica u meni je izazvala osećaj bojazni, razmišljao sam: "Kako sada? Šta sada? Ja da igram genija? Nema šanse!" Ali, hvala Bogu, tu su bile moje kolege da me ohrabre i podsete da ja ipak igram malog dečaka Nikolu - dete koje tek treba da postane genije. Tada sam se usmerio na to da deci koja dođu da gledaju predstavu prikažem Nikolicu kao dete koje je verovalo u sebe. Uprkos tome što su ga vršnjaci odbacivali i ponižavali, on je uspeo da prevaziđe sve prepreke - zahvaljujući Bogu i čuvenom srpskom inatu - i na kraju postao ono što jeste: genije! Ova predstava ohrabruje našu decu da i ona jednoga dana mogu postati ono što požele, samo je bitno da veruju u sebe i u Božiju volju, kao i naš Nikola.

GLAS: Kad biste kojim slučajem imali zlatni štapić da birate ulogu koju biste za svoju dušu igrali, koja bi to uloga bila i zbog čega?

LAZAREVIĆ: Kad bih imao zlatni štapić poželeo bih da nastane film - film koji bi nosio ime "„Božiji čovek". Bio bi to pokušaj da se, kroz umetnost, dotaknemo nečeg zaboravljenog - večitog pitanja: "Ko je danas Božiji čovek? Da li još postoji među nama - ili smo ga, u buci modernog sveta, izgubili iz vida?" Ne bih glumio. Nisam ja taj čovek. Ali bih stajao iza kamere - kao reditelj i producent. U mislima mi je lice glumca kome bih poverio glavnu ulogu. On ne bi samo igrao Božijeg čoveka - on bi ga oživeo. Božiji čovek u tom filmu ne bi govorio mnogo. Njegove oči bi bile duboke - kao da su videle više nego što bi iko mogao da izdrži. Njegov hod bi bio tih, ali svuda gde bi prošao ostajao bi mir. Ne bi se pojavljivao s krstom oko vrata, već s krstom u srcu. Ne bi propovedao, ali bi njegov život bio propoved. To ne bi bio film o religiji, već o duhu. Ne o veri kao formi, već o plamenu koji gori i kad vetrovi sveta duvaju najjače. Bio bi to film koji ne ostavlja bez daha, već koji vraća dah onima koji su zaboravili da dišu iznutra.

GLAS: Da ne postoje daske koje život znače i uopšte sve što je u vezi sa glumom kao profesijom, čime biste se bavili?

LAZAREVIĆ: Da nisam u glumi, verovatno bih se vratio ugostiteljstvu - poslu koji sam radio pre akademije.

GLAS: I za kraj, da li pripremate nešto novo, kada je u pitanju svijet glume? 

LAZAREVIĆ: U novembru ulazim u novi proces - u pitanju je film pod radnim nazivom "Mentalno krštenje" u režiji producenta - reditelja Jovana Pjevića.

UTISAK 

GLAS: Kad smo već kod filma, koji je ostavio najveći utisak na Vas i bio možda neka vrsta okidača za to da krenete u glumačke vode? Ukratko, šta je najvećim dijelom prouzrokovalo da se bavite ovim poslom? 

LAZAREVIĆ: Kao mladić imao sam drugačiji pogled na ljude koji su bili druge vere i nacionalnosti. Odrastao sam u sredini u kojoj mi je bilo usađeno da to tako mora da bude. A onda sam naišao na film "Žaba" u režiji Elmira Jukića, u kojem Emir Hadžihafizbegović, moj omiljeni bosanski glumac, tumači glavnu ulogu. Taj film me je potpuno prevaspitao i udario šamarčinu - onu koja te natera da se u sekundi pokaješ zbog svih pogrešnih uverenja koja si imao o Bošnjacima i Hrvatima. Tada sam doneo odluku da i ja postanem vaspitač - i tako sam, eto, stigao do glume.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.