Петар Краљ: Монодрама као побуна и исповедно позориште

Монодрама је нека врсте побуне против онога како вас третирају и стављају увек у одређену врсту улога. То је оно кад вас у картотеци ставе у један жанр и онда настаје мала интимна људска и уметничка побуна против шаблона у који вас уврсте. Рекао је то у интервјуу за "Глас Српске" доајен српског глумишта Петар Краљ, умјетник који већ деценијама осваја публику на широком земаљском шару.

Током каријере, увијек је, каже, имао потребу да се искаже на начин који му је близак, који воли и у који вјерује.

- Монодрама је негде мала врста самопроверавања себе. Наравно, нико не може утицати на сликара, нити било ког уметника. То му дође из осаме, па у јавност. Монодраму третирам као неку врсту исповедног позоришта - каже Петар Краљ.

* ГЛAС: Монодрама "Живео живот Толе Манојловић" у Вашем извођењу живи више од 40 година? У чему је тајна?

КРAЉ: Тајна је у приступу животу. Од Толе Манојловића научио сам да ствари никад не треба посматрати само из једног угла, него барем из још једног угла. Све оно што вас у животу задеси, све оне безизлазне ситуације, наизглед веома тешке, емотивне, треба гледати и са друге стране, ван онога како би се на прву лопту протумачило. Вероватно је и то један од разлога што је ова прича тако дуго присутна и што је разним генерацијама приступачна.

* ГЛAС: Није ли то представа и о заборављеним вриједностима, о надањима и радостима упркос недаћама?

КРAЉ: Да. Има у овој представи и пуно живота и животне радости. Иако је наизглед прича о малерима, али је у њој и много светлости. Сви смо жељни светлости. Овде је има.

* ГЛAС: Који је Ваш рецепт за пут до улога?

КРAЉ: Ова монодрама је настала пре него што сам пошао на одслужење војног рока. Тада сам схватио да нигде у позоришту нећу добити ништа да радим зато што следећу сезону нећу бити употребљив, али није то рецепт за иначе. Ја имам рецепт да глумци не смеју да чекају да им "падне с неба", него да треба увек нешто да раде. У мом случају се наместила ова прича. Значи, није то да радиш било шта. Ова представа је урађена са великом жељом и великим разлогом. Ово је настало у времену кад сам био слободан.

Глумцу није важно да ли ће да игра у званичној или незваничној варијанти, али увек мора да има нешто у глави што ће да одигра. Онда то некад мора да буде и монодрама. Има много садржаја које ми носимо у себи, у које смо заљубљени, које ишчитавамо ноћу и кад год смо слободни. Не треба се стидети да то покажемо. Као што је текст "Живео живот Толе Манојловић" део моје интимне личности, има много тих текстова које треба ишчитавати и оживети на сцени не само у празним ходовима, него иначе.

* ГЛAС: Вјерујете ли Ви у умјетничке истине које сте научили још као млад глумац?

КРAЉ: Данас је какофонија свега, општи информел или одсуство вредности идеала, али морате да се борите да докажете да она врста уметности од које сте ви кренули у те воде може да живи, да није умрла. То није побуна, то је више потреба да се искаже нешто што није тренд. Мода и тренд су данас врло тешко објашњиви. Веома их је тешко свести на једну реченицу.

Ви морате имати себе и веровати да имате нешто да кажете без обзира на све што се дешава око вас. Морате имати своју истину уметничку и у њу веровати. То је вера у смисао уметничког деловања.

* ГЛAС: Представа "Јазавац пред судом" у којој играте обишла је многе сцене, како у домаћим позориштима, тако и у иностранству. Шта је оно што ово дјело, по Вашем мишљењу, чини вјечним?

КРAЉ: Лепота уметности и јесте у томе што она доказује да је право дело вечно. Нажалост, откако је Петар Кочић написао "Јазавца", врло мало су се спољне околности мењале. Све те ситуације којима се бави Давид Штрбац су врло препознатљиве и у данашњем времену. Где год смо играли, представа је била добро прихваћена. "Јазавац пред судом" је школска лектира, а оно што смо у школи учили често смо претрчавали. Много из школског градива, нарочито оно што су нас терали да учимо напамет. Оне песме, на пример, које смо морали од данас до сутра да учимо напамет, ми нисмо честито ни прочитали, па нисмо били у стању ни да их заволимо, ни да их оценимо, тако и многе ствари које су школска лектира. Имао сам срећу да сам као млад гледао неколико извођења "Јазавца пред судом", која су баш била за школе припремана, па сам видео колико ту има живота и колико је то добро написана прича о могућностима људског духа.

Дар

* ГЛAС: Колико су умјетници приморани да раде оно што нема много везе са умјетношћу да би преживјели?

КРAЉ: Уметник мора од нечега да живи. Овај дар који добијете не смете арчити, нити га не поштовати. Можда гледам мало наивно, али имао сам срећу да сам добијао улоге које имају такав садржај, које су заслуживале да се човек њима бави.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.