Petar Kralj: Monodrama kao pobuna i ispovedno pozorište

Monodrama je neka vrste pobune protiv onoga kako vas tretiraju i stavljaju uvek u određenu vrstu uloga. To je ono kad vas u kartoteci stave u jedan žanr i onda nastaje mala intimna ljudska i umetnička pobuna protiv šablona u koji vas uvrste. Rekao je to u intervjuu za "Glas Srpske" doajen srpskog glumišta Petar Kralj, umjetnik koji već decenijama osvaja publiku na širokom zemaljskom šaru.

Tokom karijere, uvijek je, kaže, imao potrebu da se iskaže na način koji mu je blizak, koji voli i u koji vjeruje.

- Monodrama je negde mala vrsta samoproveravanja sebe. Naravno, niko ne može uticati na slikara, niti bilo kog umetnika. To mu dođe iz osame, pa u javnost. Monodramu tretiram kao neku vrstu ispovednog pozorišta - kaže Petar Kralj.

* GLAS: Monodrama "Živeo život Tole Manojlović" u Vašem izvođenju živi više od 40 godina? U čemu je tajna?

KRALj: Tajna je u pristupu životu. Od Tole Manojlovića naučio sam da stvari nikad ne treba posmatrati samo iz jednog ugla, nego barem iz još jednog ugla. Sve ono što vas u životu zadesi, sve one bezizlazne situacije, naizgled veoma teške, emotivne, treba gledati i sa druge strane, van onoga kako bi se na prvu loptu protumačilo. Verovatno je i to jedan od razloga što je ova priča tako dugo prisutna i što je raznim generacijama pristupačna.

* GLAS: Nije li to predstava i o zaboravljenim vrijednostima, o nadanjima i radostima uprkos nedaćama?

KRALj: Da. Ima u ovoj predstavi i puno života i životne radosti. Iako je naizgled priča o malerima, ali je u njoj i mnogo svetlosti. Svi smo željni svetlosti. Ovde je ima.

* GLAS: Koji je Vaš recept za put do uloga?

KRALj: Ova monodrama je nastala pre nego što sam pošao na odsluženje vojnog roka. Tada sam shvatio da nigde u pozorištu neću dobiti ništa da radim zato što sledeću sezonu neću biti upotrebljiv, ali nije to recept za inače. Ja imam recept da glumci ne smeju da čekaju da im "padne s neba", nego da treba uvek nešto da rade. U mom slučaju se namestila ova priča. Znači, nije to da radiš bilo šta. Ova predstava je urađena sa velikom željom i velikim razlogom. Ovo je nastalo u vremenu kad sam bio slobodan.

Glumcu nije važno da li će da igra u zvaničnoj ili nezvaničnoj varijanti, ali uvek mora da ima nešto u glavi što će da odigra. Onda to nekad mora da bude i monodrama. Ima mnogo sadržaja koje mi nosimo u sebi, u koje smo zaljubljeni, koje iščitavamo noću i kad god smo slobodni. Ne treba se stideti da to pokažemo. Kao što je tekst "Živeo život Tole Manojlović" deo moje intimne ličnosti, ima mnogo tih tekstova koje treba iščitavati i oživeti na sceni ne samo u praznim hodovima, nego inače.

* GLAS: Vjerujete li Vi u umjetničke istine koje ste naučili još kao mlad glumac?

KRALj: Danas je kakofonija svega, opšti informel ili odsustvo vrednosti ideala, ali morate da se borite da dokažete da ona vrsta umetnosti od koje ste vi krenuli u te vode može da živi, da nije umrla. To nije pobuna, to je više potreba da se iskaže nešto što nije trend. Moda i trend su danas vrlo teško objašnjivi. Veoma ih je teško svesti na jednu rečenicu.

Vi morate imati sebe i verovati da imate nešto da kažete bez obzira na sve što se dešava oko vas. Morate imati svoju istinu umetničku i u nju verovati. To je vera u smisao umetničkog delovanja.

* GLAS: Predstava "Jazavac pred sudom" u kojoj igrate obišla je mnoge scene, kako u domaćim pozorištima, tako i u inostranstvu. Šta je ono što ovo djelo, po Vašem mišljenju, čini vječnim?

KRALj: Lepota umetnosti i jeste u tome što ona dokazuje da je pravo delo večno. Nažalost, otkako je Petar Kočić napisao "Jazavca", vrlo malo su se spoljne okolnosti menjale. Sve te situacije kojima se bavi David Štrbac su vrlo prepoznatljive i u današnjem vremenu. Gde god smo igrali, predstava je bila dobro prihvaćena. "Jazavac pred sudom" je školska lektira, a ono što smo u školi učili često smo pretrčavali. Mnogo iz školskog gradiva, naročito ono što su nas terali da učimo napamet. One pesme, na primer, koje smo morali od danas do sutra da učimo napamet, mi nismo čestito ni pročitali, pa nismo bili u stanju ni da ih zavolimo, ni da ih ocenimo, tako i mnoge stvari koje su školska lektira. Imao sam sreću da sam kao mlad gledao nekoliko izvođenja "Jazavca pred sudom", koja su baš bila za škole pripremana, pa sam video koliko tu ima života i koliko je to dobro napisana priča o mogućnostima ljudskog duha.

Dar

* GLAS: Koliko su umjetnici primorani da rade ono što nema mnogo veze sa umjetnošću da bi preživjeli?

KRALj: Umetnik mora od nečega da živi. Ovaj dar koji dobijete ne smete arčiti, niti ga ne poštovati. Možda gledam malo naivno, ali imao sam sreću da sam dobijao uloge koje imaju takav sadržaj, koje su zasluživale da se čovek njima bavi.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.