Петар Божовић - Аматеризам детињство позоришта и глуме

Када говоримо о аматеризму сећам се литературе и књиге "Детињство, дечаштво, младост" Лава Толстоја. Позоришни аматеризам осећам као ту књигу. То јесте детињство позоришта и глуме.

Рекао је то у интервјуу "Гласу Српске" Петар Божовић, један од ријетких глумаца са ових простора који је остао досљедан себи и свом поимању свијета, али и умјетности.

Иако је у посљедње вријеме био поприлично оптерећен здравственим проблемима, радо се одазвао позиву да дође у Требиње на Фестивал фестивала у оквиру кога је одиграо представу "Ћераћемо се још", по стиховима Матије Бећковића.

* ГЛАС: Како су изгледали Ваши почеци у позоришту?

БОЖОВИЋ: Сећајући се у Колашину, када је био отворен Дом културе, и првих представа, мој први сусрет са позориштем је био после школе око поднева. Изађе један човек и поче да виче "Шта је, шта ме гледате"! Почео је да објашњава ствари у смислу све што је некад било више не важи. Ја сам се препао. Мислио сам да се мени обраћа. Кад сам превазишао тај страх схватио сам да је то наш велики глумац Раде Марковић у улози Николетине Бурсаћа. Глума је моћ да кажете свакоме у лице оно што мислите. То је оставило велики траг на мене. Наша школа је идуће године радила представу "Камено срце". На ту представу није дошла једна вила, јер јој родитељи нису дозволили. Било је исувише касно, а ја сам пешачио дуго до куће. Кад сам долазио кући нисам отварао капију него сам је "прелетио". Ујутро ме је пробудио крик. Родбина ме је видела са маском, јер нисам имао времена од узбуђења да је скинем, а они се испрепадали да ми се није шта догодило. Ето, то су моји сусрети са аматеризмом.

* ГЛАС: Константно се борите против глобализације?

БОЖОВИЋ: Надам се да нисам једини који је на овим просторима против свега и свачега. Мислим да је у ствари присутна савремена варваризација. Од оних старих Варвара остале су ископине па смо могли да реконструишемо понешто, а после ових модерних Варвара неће остати ништа. Ако узмем Подгорицу као један свеж пример модернизације, питам се: "Ако је то напредак, шта је онда назадак?". Уосталом, варварство у Црној Гори има своју историју, тако да то није ништа ново. Сетимо се како су власти у Црној Гори саме себи одрезале главу, тј. врх Ловћена. Кад не зна шта ради, онда му је лако да тако нешто ради.

* ГЛАС: Колико је све то утицало на глуму и на филмове?

БОЖОВИЋ: Када говоримо о културном, привредном и духовном бомбардовању, ту свакако спадају и позориште и филм. Било је што је било у бившој Југославији. Они који су нас некада саставили, па раставили, ево поново нас састављају као пазл играчке. Други покрећу конце. Али неко достојанство мора да постоји, неки минимум образа. Мене највише боле, не господа која су продавала, препродавала и богатила се на рачун других, него врста духовног профитерства којој су се многи писци, редитељи, али и неки глумци приклањали. Тај тренд пљувања, јер што се више пљујеш, тиме си им дражи, а они не награђују из посебних фондова. Ти духовни профитери мени личе на највеће издајнике и кривце. Да не спомињемо новинаре.

* ГЛАС: Видите ли у неком младом глумцу свог насљедника?

БОЖОВИЋ: Питати глумца за такве ствари је доста осетљиво. Ми смо сви нарцисоидни и то је дио наше професије. Јер ко би то радио да није нарцисоидан. Један глумац је дуго година играо једног младића и када су му у његовој 56. години издалека предложили да је ред да га неко замени и препусти му место, он је са радошћу то примио. Рекао је: "Па да. То је моја жеља. Ја бих, али коме". Тако да ја не бих говорио о томе. Нажалост, наши млади глумци су присиљени да раде све и свашта. Код нас су се некад радиле озбиљне серије, озбиљни филмови. Жалосно је што серије и филмови личе једни на друге. Чак се ни костим не мења.

Идентитет

* ГЛАС: Како сачувати идентитет?

БОЖОВИЋ: Ако будемо чували сопствени језик, писмо, религију, оне најобичније божије ствари, породицу и оно што иде уз њу можемо много тога сачувати. Бомбардовање NATO-а нашој земљи није ништа спрам бомбардовања "кока-колом" и "мекдоналдсом" и осталим грицкалицама и менталним играма који децу и родитеље одвлаче од основног односа родитељ - дете, ученик - учитељ... Ту се иде у насилну демократизацију односа, као да пре тога није постојало ништа друго. Ето, они ће нам преко невладиних организација показати како да волимо своју децу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.