Пет марака

Трчим према међуградском аутобусу који управо полази са станице. Возач га зауставља и отвара врата да уђем, без примјетних знакова зловоље због мог кашњења. Зловољи није ишло наруку ни то што је аутобус био готово празан, са неколико путника на предњим сједиштима, и што сам ја већ имао карту, па је возачу преостало још само да једном руком изведе онај грациозни покрет цјепкања којим се карта уједно признаје и поништава. Настављамо кретање.

У смјеру супротном од кретања аутобуса, крећем се према његовим празним задњим сједиштима. Одем скоро до краја пролаза између сједишта и сједнем тако да ми је стакло уз десни бок. Док сам, сједећи, извлачио руке из рукава јакне и извијао се, глава ми се окренула улијево, а са сједишта с друге стране пролаза намигнула ми је кованица од пет марака. Ушао сам на почетној станици, или на пар метара од ње, сви путници, шачица њих, сједили су напријед, далеко од намигуше и мене, и устручавао сам се да пред возачем поново наступим као ванредан случај. Нисам вјеровао да имам више од двије могућности: да кованицу узмем или оставим. Њој се онда на једној страни руба издужила глава, на супротној двокраки реп, на спљоштеним боковима пераја, попримила је златасту боју и почела је да се копрца. Рече: "Видиш да сам риба на сувом, убаци ме у новчаник и испунићу ти једну жељу!" Одговорио сам да пристајем и да, будући да је понуда моралне природе, желим да проникнем у морал. Договорено.

Aутобус застаде на једној успутној станици и на предња врата уђе старац продорног и топлог погледа, без косе на тјемену, са дугом и густом сиједом брадом. Упути се према задњим сједиштима, приђе ми, показа на мјесто поред мог и упита: "Слободно?" Ја сам потврдио а он је сјео и пружио ми руку: "Петар Aлексејевич Кропоткин." Након што смо се упознали, Петар Aлексејевич ми је изложио историјски преглед становишта у етици, а кад је дошао до свог, поменуо је узајамну помоћ, равноправност и великодушност, и рекао да прије него што доврши излагање мора да умре. Опростио се и пришао задњим вратима. Aутобус је застао и он ми је излазећи показао на човјека који је ушао на предња врата: "Он има шта да каже."

Овај је био млађи од мене, наочит. И он ми је пришао, питао за сједиште до мог, и пружио руку: "Жан-Мари Гијо." Изложио ми је свој нацрт морала без обавеза и без санкција: осјећај дужности своди се на свијест о унутрашњој снази... Послије тога је и Жан-Мари морао да умре.

Рибици од пет марака у новчанику сутрадан се придружио рибац исте тежине у улози кусура и ја више нисам могао да их разликујем.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.