Павле Павић: Улогу обликујем као живо биће

БАЊАЛУКА - Мој приступ креирању улоге у "Чаробњаку из Оза" кренуо је од покушаја да лик не посматрам као бајковиту фигуру, већ као човјека са јасном унутрашњом потребом. Од самог почетка било ми је важно да улогу не играм кроз познате обрасце, већ да пронађем њену личну, људску димензију.

Рекао је ово за "Глас Српске" драмски умјетник Павле Павић објашњавајући процес креирања улоге у хваљеном мјузиклу "Чаробњак из Оза" у продукцији ДПРС-а.

Један од најталентованијих глумаца млађе генерације истиче да је редитељка Ана Томовић од самог почетка инсистирала да се ликови не граде споља већ изнутра.

- Редитељка Ана Томовић је од самог почетка инсистирала на томе да се ликови не граде споља, већ изнутра - кроз емоцију, жељу и страх. То ми је дало велики простор за истраживање и слободу да улогу обликујем као живо биће, а не као симбол. У мјузиклу је посебан изазов пронаћи баланс између глуме, пјесме и покрета, а да све то дјелује природно и истинито. Мислим да управо та искреност у приступу, уз јасну редитељску визију и снажан ансамбл, чини да представа и након премијере задржи свјежину и интересовање публике. Представа носи снажну поруку о трагању за сопственом вриједношћу и чини ми се да се публика свих генерација у томе лако препознаје - што је, у крајњој линији, и највећа награда за нас који смо на сцени.

ГЛАС: Ријеч је о једном од најпознатијих комада у историји  поп културе у неколико жанрова, колико се тешко било ухватити у коштац са славним насљеђем "Оза"  и пронаћи свој приступ овом класику?

ПАВИЋ: Славно насљеђе "Оза" свакако носи одређену одговорност, али смо од самог почетка покушали да му не приступамо са страхом, већ са поштовањем. Умјесто да се оптеретимо поређењима и већ познатим интерпретацијама, фокус је био на причи и на ономе што она данас може да значи публици. Мени је лично било важно да улогу не градим као цитат нечега што већ постоји, већ као жив, сценски лик који комуницира са ансамблом и тренутком у којем настаје. Када се класик чита из савременог угла и са јасном умјетничком визијом, он престаје да буде терет и постаје простор за игру, истраживање и искрен израз. Управо такав приступ нам је омогућио да "Оз" задржи препознатљивост, а истовремено добије нову енергију и живот на сцени.

ГЛАС: Радили сте у досадашњој каријери са много различитих редитеља који је сваки посједовао свој ауторски печат. Радили сте са Марком Мисирачом, Ђурђом Тешић, Александром Спасојевић и многима. Међутим, ово је Ваша прва сарадња са Томовићевом па у вези с тим можете ли нам открити детаље рада и које су то предности за младог глумца када ради са оваквом редитељком? 

ПАВИЋ: Сваки редитељ са којим сам до сада радио оставио је траг у мом професионалном формирању, јер сваки ауторски приступ отвара другачији угао гледања на глуму и сцену. Управо та разноликост сарадњи ми је помогла да развијем осјећај за адаптацију. Сарадња са Аном Томовић била је посебно значајна, јер она посједује прецизну и јасну редитељску визију, али истовремено оставља простор глумцу да активно учествује у креирању лика. Њен рад се темељи на дубоком разумијевању текста, ритма и ансамбла, што младом глумцу пружа сигурност, али и подстиче креативну одговорност. Предност рада са Томовићевом, посебно за младе глумце, јесте у томе што инсистира на процесу - на истраживању, питањима и прецизности, а не само на коначном резултату. Такав приступ гради повјерење, сценску зрелост и осјећај за ансамбл, што су вриједности које остају и након саме представе

ГЛАС: Не тако давно имали сте премијеру опере "Јазавац пред судом" редитеља Милана Богдановића. Доста искрених похвала било је на рачун улоге Доктора коју сте маестрално одиграли и уљепшали са сада већ познатим баритоном који се радо слуша на даскама Народног позоришта РС. Каква искуства имате из овог пројекта с обзиром на то да је ријеч о опери, како сте се као глумац снашли у свему том, да ли је било неких препрека током процеса? 

ПАВИЋ: Рад на опери "Јазавац пред судом" за мене је био веома занимљиво искуство, прије свега због саме форме и специфичног односа између глумачког израза и музике. Опера ми као жанр није страна, с обзиром на то да сам током свог образовања имао годину дана студирања соло пјевања, што ми је помогло да лакше разумијем музички контекст, ритам и структуру у којој се улога развија. Управо та форма је за мене била посебно интересантна, јер захтијева прецизну глумачку концентрацију, ритам и јасан однос према музици, иако није класично пјевање. Рад под редитељском палицом Милана Богдановића био је изузетно драгоцјено искуство, јер опера као форма тражи другачију дисциплину и осјећај за цјелину. Као глумац, морао сам да водим рачуна о томе да глумачка мисао буде јасна и читка, а да се истовремено уклопи у музички ток представе. Тај процес ми је био инспиративан, јер је тражио другачију врсту сценске присутности и концентрације. Препреке у класичном смислу није било, већ прије изазов да се пронађе мјера и баланс између глумачке слободе и музичког оквира. Управо тај баланс сматрам највећом вриједношћу овог пројекта, јер је додатно проширио моје искуство и разумијевање сценских форми у којима се глума и музика природно прожимају.

ГЛАС: Пјевате, свирате... Недавно сте објавили на "Јутјубу" обраде чувених српских севдалинки попут "Јано мори" и "Болна љуба, болна лежи". Доста похвала је изречено на рачун ових обрада. Да ли планирате да се озбиљније баците у музичке воде, можда неки концерт, албум, што можемо од Вас очекавати?

ПАВИЋ: Музика је одувијек била важан дио мог израза и природно се надовезује на мој позоришни рад. Обраде које сам објавио настале су из личне потребе и љубави према традиционалним пјесмама и мелосу ових простора, који у себи носе снажну емоцију и причу. Драго ми је што је публика то препознала и прихватила на лијеп начин. У овом тренутку музику не доживљавам као нешто што треба да буде одвојено од глуме, већ као њен наставак у другом облику. Не журим са великим плановима, али сам отворен за могућност да се музички израз у будућности развија кроз концерте или ауторске пројекте, ако за то сазри прави тренутак.
За сада ми је најважније да оно што радим буде искрено и да има смисао, без оптерећења формом или очекивањима. Вјерујем да ће се и у музици, као и у позоришту, ствари дешавати онда када треба, природно и без журбе.

ГЛАС: Већина глумаца има своје тајне жеље у смислу неких улога које прижељкују стога морамо и Вас да питамо да ли постоји нека улога са којом бисте се у скорије вријеме вољели ухватити у коштац и која је то улога те зашто баш она?

ПАВИЋ: Постоје улоге које бих волио да истражим и одиграм, али неке ћу ипак оставити за себе - да их не урекнем ха-ха-ха. Могу рећи да су то улоге које нуде дубину и могућност да као глумац уроним у сценски и емотивни свијет лика, али више од тога ћу задржати као малу тајну.

ГЛАС: Знамо да је књижевност од велике важност и врло битан фактор за сваког квалитетног глумца који је и те како озбиљно схватио науку "Рад на себи". У вези с тим, која су то књижевна дјела која су уљепшала духовна увјерења Павла Павића. 

ПАВИЋ: Тешко ми је да издвајам поједина дјела, јер вјерујем да се из сваког озбиљно и пажљиво прочитаног штива може научити. У том смислу, важно мјесто у мом читању заузимају Ћосић и Ћопић, класици домаће књижевности, Андрић као неизоставна тачка ослонца, али и Бећковић, Достојевски, Шекспир и Буковски. Посебно ми је блиска мисао Достојевског да је "човјек тајна коју треба одгонетати", јер ме стално подсјећа да је задатак глумца управо трагање за истином о човјеку, а не за ефектом. Тај приступ је снажно утицао на нека моја лична и професионална начела - да улози приступам без предрасуда, са стрпљењем и спремношћу да се уђе у сложеност људске природе, чак и онда када она није пријатна или једноставна.

ГЛАС: На чему тренутно радите кад је у питању свијет умјетности и гдје публика може да Вас ускоро гледа? 

ПАВИЋ: Тренутно сам у празничном режиму и искрено - одмарам. Нема нових процеса у овом тренутку, што је, чини ми се, подједнако важан дио посла као и сам рад. Публика ме, међутим, може гледати у најновијој представи коју сам радио, "Експеримент: Цивилизација" Марка Дукића. У питању је театарска студија о свијету који покушава да опстане кроз насилну контролу, чак и онда када је већ прекасно. Кроз двије јединке претворене у експериментални материјал, представа отвара питање да ли се цивилизација спасава пуком репродукцијом тијела или очувањем људскости. Представа проговара о друштвима која, под изговором "вишег циља", нормализују присилу, надзор и инструментализацију човјека. Истражује тренутак у којем систем који тврди да нас спасава постаје исти онај који нас уништава. Ово је сценски експеримент о томе шта остаје од човјека када му се одузму импулс, слобода и њежност и да ли се цивилизација руши тек онда када се човјек распадне изнутра. 

ГЛАС: За крај, што бисте поручили нашим читаоцима за ове новогдишње и божићне празнике?

ПАВИЋ: Желим свима мирне празнике, мало више стрпљења једних за друге и што више разлога да се смијемо и будемо заједно.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.