Па­ја Па­так ут­кан у ври­је­ме

БAЊA ЛУ­КA - Још увек ни­сам по­чео да се обра­чу­на­вам са Вол­том Ди­зни­јем и уоп­ште са би­ло ко­јим иде­оло­гом, из прос­тог ра­зло­га што још увек ра­дим у гра­ни­ца­ма се­ћања. Да­кле, по­на­шам се као не­ко ко у је­дном мо­мен­ту има дос­ту­пне све ин­фор­ма­ци­је. Тај мој ру­дник ода­кле ва­дим сво­је иде­је је за­робљен у не­ком хер­ме­ти­чном се­ћању ко­је ни­је пре­шло одре­ђе­ну гра­ни­цу.

Ово је за "Глас Српске" ре­као ви­зу­ел­ни умје­тник из Бео­гра­да Вла­ди­мир Пе­рић, ко­ји се пред­ста­вио бањолу­чкој пу­бли­ци са три ра­да на ко­ле­кти­вној изло­жби са­вре­ме­них српских умје­тни­ка "Ра­зот­кри­вање" у Му­зе­ју са­вре­ме­не умје­тнос­ти Ре­пу­бли­ке Српске. Кус­тос­киња Aле­ксан­дра Ес­те­ла Бје­ли­ца-Мла­де­но­вић за ову изло­жбу, ко­ја је при­је Бање Лу­ке би­ла пос­тављена у Сент Етје­ну и Скопљу, иза­бра­ла је Пе­ри­ће­ве ра­до­ве "Исје­чак", "2Д гло­бус" и ин­ста­ла­ци­ју "Па­ја Па­так".

- "Па­ја Па­так" је игра­чка ко­ја је 1964. го­ди­не прои­зве­де­на у Твор­ни­ци игра­ча­ка "Би­сер­ка" За­греб, по ли­цен­ци "Вол­та Ди­зни­ја". То­ком де­сет го­ди­на по бувљим пи­ја­ца­ма сам са­купљао  те игра­чке, та­ко да сам успе­вао је­дну игра­чку не­дељно да уло­вим. То је рад ко­ји ни­је са­мо ви­зу­ел­ни, већ има и је­дну   ут­ка­ну ком­по­нен­ту вре­ме­на - ре­као је Пе­рић.

"Па­ју Пат­ка" су ви­дје­ли и Бео­гра­ђа­ни то­ком мар­та, ка­да је Пе­рић имао изло­жбу под на­зи­вом "Уни­ка­тни ти­раж" у бео­град­ском До­му кул­ту­ре "Сту­ден­тски град". На њој је овај умје­тник пред­ста­вио дио свог ду­го­ро­чног про­је­кта "Му­зеј де­тињства", ко­јим је же­лио на се­би свој­ствен на­чин да са­чу­ва сје­ћање на дје­тињство сво­је ге­не­ра­ци­је.

- Ра­ди се о ко­ле­кци­ји го­бле­на ко­је сам на­ла­зио то­ком пет-шест го­ди­на. Са­купљао сам го­бле­не не­по­зна­тих ауто­ра, али ја­ко по­зна­тих ју­на­ка црта­них фил­мо­ва. Ни­је са­мо "Волт Ди­зни" зас­тупљен. Ту су и "Ха­на и Бар­бе­ра", "Вор­не­ров" Пе­ра Де­тлић, као и Ка­ли­ме­ро. Угла­вном, по­зна­ти ли­ко­ви не­по­зна­тих ауто­ра. Реч је о одба­че­ним го­бле­ни­ма, про­на­ђе­ним у кон­теј­не­ри­ма. Ро­ми су ко­па­ли по кон­теј­не­ри­ма и то до­но­си­ли на бувљак - ка­зао је Пе­рић.

Он је за­по­чео про­је­кат "Му­зеј де­тињства" 2006. го­ди­не са иде­јом да тра­је до 2016. го­ди­не.   

- Ре­шио сам да ин­спи­ра­ци­ју по­тра­жим у вре­ме­ну мо­је ге­не­ра­ци­је. Да­кле, све оно што пре­по­зна­јем као не­што што смо као де­ца во­ле­ли, са­купљали, што смо је­ли; зна­чи ам­ба­ла­жа од ра­зних слат­ки­ша, за­тим ка­си­це, школ­ски при­бор, стри­по­ви, са­мо­лепљиве сли­чи­це, школ­ска ли­те­ра­ту­ра, игра­чке. Ра­зни ре­кви­зи­ти тог пе­ри­ода, ко­ји чи­не тај фи­кти­вни му­зеј дје­тињства, пос­та­ће 2016. го­ди­не, ако бу­де ра­зу­ме­вања код град­ских влас­ти Бео­гра­да, ре­алан му­зеј де­тињства - на­гла­сио је Пе­рић.

"Зар нам је са­да боље?"

- Имао сам ле­по де­тињство; не мо­гу да се по­жа­лим, без об­зи­ра на то што смо се као за­ду­жи­ли. Са­да се ни­смо за­ду­жи­ли, али смо за­то све про­да­ли, по­уби­ја­ли се; ни­ко ни са ким не­ма до­бре одно­се. Зар нам је са­да боље? Не­што не ве­ру­јем - ка­зао је Пе­рић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.