Отпорник

Далеко од тога да би се могло рећи да видјети старије људе како скачу представља сасвим уобичајен призор. Млађе није необично видјети да скачу или прескачу, а дјеца и у мјесту могу да скачу до изнемоглости. Наравно да, како одмичу, године уткане у тијело постају све мање поклонице скакања, али не само због истрошености тог тијела, него и због много пута поновљеног искуства да скакање наилази на отпор. Табани, кољена, стражњица, дланови, лактови, глава, све што, при скакању, набаса на оно што га окружује, осјећа како му то што га окружује, било оно у чврстом, течном или ваздушастом стању, пружа некакав отпор.

Скакање није ништа друго до кретање, један наглашен вид кретања. Исто тако, кретање није ништа друго до радња, стање и збивање; односно, живот. На отпор, на који наилази скакање, наилази и свака друга радња, свако стање и свако збивање. Живјети, то значи наилазити на отпор, и уједно, као и све остало, пружати отпор. Дијете би да скочи и са крова; дјеца не очекују отпор, а кад наиђу на њега он их страшно изненади па се силно уплаше. Због тога човјек, који би да се наметне а не очекује отпор, наликује дјетету и не страхује прије, него током или након свог наметања, онда када је наишао на отпор. Искуство да све, једно другом, пружа отпор није нам дато истовремено с доласком на свијет, оно се стиче с годинама, није баш лагодно и чини суштину онога што називамо одрастањем. У складу са стицањем овог искуства, живот човјека тече у успостављању његове сопствене равнотеже између отпора на који наилази и отпора који пружа, или у неуравнотежености. Будући да наш живот не може избјећи наилажење на отпор и да уједно подразумијева да и ми пружамо отпор, преостаје нам да разврставамо отпоре: на оне које нам ваља савладавати и оне које не, на оне које нам ваља пружати и оне које не. Јасно је да се ни савладавање ни пружање отпора не одвијају сами од себе, него од нас захтијевају знатан труд. Кад овакав труд, властити или туђи, доживљавамо као благодатан, онда га похвално називамо - истрајност, а кад га доживљавамо као узалудан, покудно га називамо - тврдоглавост. При том, приликом упоредног просуђивања властитог и туђег труда, лако нас понесу пристрасност и самоувјереност, па себе по правилу видимо као истрајне и досљедне а друге као тврдоглаве и усиљене, поготово онда када се ти други труде да савладају наш отпор или да нам пруже свој. За почетак треба открити ко је тврдоглавац кад се савладавање и пружање истог отпора суоче у једној, сопственој глави..

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.