Осврт на драму "Куроња" Ненада Тадића: Женска траума без мушке ствари

Ненад Тадић је до сада објавио неколико драма у двије самосталне збирке под називом "Комендије" (2021) и "Куроња и друге трагичне комендије" (2026), те у заједничким књигама драма "Завршна ријеч" (2024) и "Повремени инциденти у крвотоку" (2024) заједно са Зораном Тодоровићем, Сањом Савић-Милосављевић и Јеленом Лучић

Ниједна од ових драма није добила пажњу какву заслужује нити је изведена на сцени неког од позоришта из Републике Српске. Слутим, потпуно незаслужено. Свој суд темељим на основу врсног комада „Куроња“ који сам читала са уживањем, али и са зебњом ишчекујући крај и плашећи се да ћу се можда ипак разочарати и да писац неће успјети заокружити своју причу на драмски убједљив и адекватан начин. И, пошто је драма од почетка до краја једнако динамична и узбудљива, убијеђена сам да је ријеч о таленту који се мора разоткрити широј читалачкој и гледалачкој публици.

Ријеч је о комплексном и садржајном комаду који, наизглед, дјелује као фарса и може бити изузетно привлачан и оним гледаоцима који не желе да се удубљују у сам смисао драмског комада. Посматрајући драму на овај начин, могли бисмо рећи да се аутор бави изузетно актуелном темом трансродности или родног идентитета уопште. Међутим, треба истаћи да Тадић не исмијава ЛГБТQ заједницу, већ савремени тренд који препоручује хетеро мушкарцима да постану "хомићи", како их назива Тадић, а хомићима да пређу у хетеро како би допринијели својој популарности (а и зарадили, додаје аутор). У суштини, ријеч је о феминистичком комаду, не само зато што је ово комад о једној жени, Дадослави, већ зато што је Тадићев Нови човјек, "вјечни идеал сваке политичке, социолошке, филозофске, економске и умјетничке класе и касте“, како га он описује, заправо жена: али не било каква жена, већ жена са мудима! Да не буде забуне: овдје није ријеч о хермафродитизму или интерсексуалности, што је савремени термин за појаву двополности, већ је ријеч о потпуно оснаженој жени нетакнутој индоктринацијом и традиционалним патријархалним васпитањем које учи жену да буде слаба и потчињена мушкарцу. Ово је жена која се понаша као мушкарац, али и то је погрешно. Она узурпира његову патријархалну моћ према којој „јачи тлачи“, чак и кад је јачи жена.

Оваквим виђењем онога што се у теорији назива либералним феминизмом, Тадић се сврстава у ред критичара и пјесника, као што су Луцијана Боне, Ненси Чодоров, Одри Лорд, Керил Черчил или бел хукс, који су редом указивали на недостатке овог типа феминизма који фаворизује жене на врху, попут Челичне Леди (Маргарет Тачер) или Хилари Клинтон, које су дошле на позицију моћи, али тако што су се лишиле женског принципа који почива на емпатији и алтруизму.

Сјетимо се њихове литерарне преткиње, Леди Магбет која каже:

"О, дођите, ви духови, што правац. Мислима убилачким дајете, Па мене пола мога лишите. И свирепошћу најстрашнијом сву ме Од главе па до пете испуните; Грубошћу крв ми згусните, и сваки Пролаз и приступ кајању затвор'те, Да не би смер мој грозни уздрмала Човечност покајничким походама, Ил' извршење мир с њим склопило".

Тадићева јунакиња, Дада или Дадослава, је најприје типична жена која пристаје на све зарад љубави, ма како мучне биле њене жртве, а онда се у стилу Орланда Вирџиније Вулф трансформише у мушкарца не би ли се ослободила патње неузвраћене љубави која је опет гура ка Дулету, типичном мушкарцу, али овај пут као брату, другу и пословном партнеру.

Дадина прича има циклични карактер, као и структура драме. На самом крају, драматични и даровити Тадић уводи ликове анђела којима даје могућност да поново испричају Дадину причу са другачијим завршетком и новом верзијом будућности. Међутим, у друштву приказаном у комаду, а које је огледало савременог друштва уопште, бројне су препреке које жена мора да превазиђе како би развила нову свијест и оснажену верзију себе, а највећа препрека су, наравно, сами мушкарци, почевши од оца, који упорно настоје да осујете и угуше њену потенцијалну мушкост у комаду представљену симболом мушког полног органа. Према томе, централно питање које ова драма поставља јесте како и под којим условима је могуће рођење Новог човјека који је заправо жена, али непатворена, чиста, нимало загађена извитопиреним доживљајем мушког.

Драма Ненада Тадића провокативног назива "Куроња" припада традицији ангажованог театра које критички посматра свијет око нас, поставља питања, руши табуе и преиспитује општа мјеста и увријежене друштвене доктрине. Динамична је, директна и сродна антологијским комадима, попут "Шева и шопинг Марка Рејвенхила или Разнесени Саре Кејн, и ургира на потребу постојања алтернативне позоришне сцене гдје би се окупљали млади који би, прије свих, могли да разумију ову драму и уживају у њој. Осим што драма кореспондира са свјетским позоришним трендовима, уочљива је тематска веза са макар једним дјелом из региона - ради се о роману Татјане Бијелић "Рихтање ребара" (2025) - у коме је такође ријеч о успостављању доминације над женом и трансгенерацијској трауми која погађа једнако и мушкарце и жене.

Према томе, једно од кључних питања које поставља ова драма, али и друга дјела која се баве истом тематиком, могло би се тицати појединачног премишљања о традиционалним тумачењима термина "мушко" и „женско“, као и друштвеном ангажману свих који дијеле ауторово виђење традиционалних мушко-женских улога и њихових аберација. Подсјећам, позориште у свом изворном значењу означава „мјесто на коме се види“, те је стога неодложно приказати ову драму широј публици како би препознала појаве из наше свакодневице и дјеловала превентивно. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.