Оквир

Чак и онда када приказујемо отјелотворење или натчулно присуство вјечних, неограничено распрострањених, свеобухватних и свемоћних божанских појава, ми их приказујемо у оквирима здања, статуа, слика, књижевних или музичких дјела. Стога уопште не зачуђује да ми, са далеко разумљивијом досљедношћу према ограничености смртног живота, одређујемо и постављамо оквире сами себи и једни другима; смјештамо животиње у оквире штала, торова, свињаца, кокошињаца, рибњака, акваријума, кавеза; гајимо биљке у оквирима леја, тараба, саксија.

Искуство нам свакодневно потврђује увјерење да су наше могућности ограничене, али то увјерење не подразумијева да ми у себи и ван себе наилазимо на јасно зацртане оквире својих и туђих ограничења, који би за сваког од нас појединачно и за све нас заједно представљали неоспориво вјеран нацрт сопствених и туђих могућности. Дакле, сви потпуно јасно запажамо да смо сви ограничени оквирима сопствених могућности, али нико не запажа потпуно јасне оквире ни својих ни туђих ограничења. Те оквире ми наслућујемо, и наслућене их, мање или више произвољно, зацртавамо и себи и другима, а упоређујући сопствене нацрте свог и туђих оквира са нацртима истих тих оквира које су зацртали други, увиђамо разне подударности и неподударности. Тако се оквири могућности доводе у питање, на које се одговара потврдно или одрично, спровођењем или неспровођењем могућности у дјело.

Ми, такође, доводимо у питање и спровођење у дјело неких од могућности за које поуздано знамо да нам стоје на располагању унутар наших оквира, јер сматрамо да нисмо достојни њих или да оне нису достојне нас. Aко поричемо сопствену достојност за спровођење у дјело неке могућности којом располажемо, онда такво самоограничавање може да буде наш најкукавичкији чин неправде према властитом или туђем животу; а ако достојност за спровођење у дјело поричемо некој могућности којом располажемо, онда такво самоограничавање може да престане да буде ограничавање и да прерасте у достојан раст по усправној оси људскости.

Изворски бистра суза туге извире из погледа који посматра спровођење у дјело наметљивих могућности, којима онај човјек који њима располаже намеће затвореничке или џелатске оквире ненаметљивим могућностима другог човјека. То је суштински оквир свега онога што доживљавамо као људско злодјело и зовемо злочин; као што је доживљај испољавања ненаметљивих могућности суштински оквир сваке бистре људске среће.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.