Од Руже Тодорове до Aне Краус

Читајући пажљиво описе дјевојака у Вуковим лирским пјесмама, које су час биле румена ружа, час перуника, па зрно бисерово, грана бисерница или злато материно, али и кад дјевојке њима искрено казују: "Умрети, душо, хоћу за тобом", може се закључити да Вук, у ствари, описује своју прву љубав, лијепу дјевојку из Тршића, Ружу Тодорову.

Лако се, такође, може закључити да је све те милене ријечи у опису дјевојака Вук говорио својој Ружи, а касније их вјешто уграђивао у народни десетерац.

У Вуковом животу осим Руже Тодорове било је још жена, али је она све вријеме била његов непребол и "далека успомена".

Док је устаничким и чиновничким обавезама избијао из завичаја за Вуком је, заиста, од љубави "умирала" Ружа Тодорова, са којом је млади син Стефана Караџића на тршићким пропланцима чувао стоку, брао цвијеће и воће. Док је он са собом стално носио буквар и "учио писмена", Тодорова кћерка је прела и пјевала. Завољели су се још као дјеца, па су и Стефан и Тодор сматрали да су њихови син и кћерка већ заручени.

У то вријеме Вук је, као ђак, био на посебној цијени, али и веома спретан и привлачан младић. Њихова срећа није дуго трајала. Помутили су је бурни догађаји у Србији с почетка 18. вијека, па је писмени Вук у устанку обављао разне писарске и секретарске послове код Ђорђа Ћурчије и Јакова Ненадовића.

- У почетку устанка Ружа и није много туговала за Вуком, јер је он успевао понекада, између бојева и сукоба са Турцима, доћи у Тршић и бити са њом, али је његов коначни одлазак из родног села уследио када му је подмукла болест узела маха - нога му се савила и укочила, па је због тога стално морао носити штулу. По свему судећи, Вук није хтео да га његова прва љубав Ружа Тодорова види хромог - каже књижевник Љубомир Ћорилић.

Ружи вјероватно не би сметао његов физички недостатак, али за њега је то била превелика препрека да би је заувијек везао за себе.

Вук никада није заборавио своју прву љубав Ружу Тодорову. Увијек је мислио на њу, али настојећи да је и послом и животом држи што даље од Тршића - да га она не види хромог.

Да Вук никада није заборавио Ружу Тодорову потврдили су каснији драматични догађаји у Србији. Када је кнез Милош Обреновић збацио са српског престола сина Ђорђа Патровића, кнеза Aлександра Карађорђевића, и поново дошао на власт, немилосрдно се светио присталицама супарничке династије. На жестоком удару била су и два млада официра, синови Руже Тодорове, Вукове прве љубави. Било је само питање тренутка када ће их Милош погубити, па је Вук једва успио умолити кнеза да им поштеди животе. Чим му је кнез Милош прихватио молбу, Вук их је одмах, да се силни господар не би предомислио, хитно пребацио у Aустрију. Тако се на најљепши начин, спасавши јој синове, одужио својој Ружи.

Много година касније, на Вуковој сахрани у Бечу, појавила су се два стасита младића. Одали су пошту великом реформатору и дуго су стајали поред његовог одра. Свештеници су Вуковој кћерки Мини рекли "да су то синови Руже Тодорове, прве љубави њеног славног оца у Тршићу". То је било и посљедње помињање љубави Руже Тодорове и Вука Стефановог.

Прије тог догађаја у Неготину је живјела и "племенита госпођа" Сара, млада удовица крајинског кнеза и великог трговца Мише Карапанџића, са којом се Вук спријатељио убрзо по доласку у Неготинску Крајину.

Све што се догађало између Саре и Вука личило је на романтичну причу. Млада удовица имала је великих тешкоћа око трговине овцама, сиром и другом робом преко Дунава из Румуније. На ријеци и око ње било је доста хајдука и одметника, посебно са румунске стране, па је једном ненадано дошла на "ђумрукану", царинарницу чији је старјешина био Вук.

И како се то увијек у љубави догађа, Вук се на први поглед заљубио у отмену, заносну и неодољиву госпођу Карапанџић. Упркос томе што је тај посао за њу могао одмах завршити, он је, да би се она што дуже задржала у царинарници, одуговлачио. Када је њена кочија отишла Вук је тужно гледао у дунавске таласе искрено желећи да и он сам буде један од њих, како би текао све вријеме док би пут водио поред обале.

Ипак му се посрећило - убрзо је стигло службено писмо од Саре, али његова урођена херцеговачка бистрина и оштроумност брзо је примијетила да у другом дијелу писма ипак много тога одудара од пуке пословне преписке.

Судбина је поново умијешала прсте у Вуков живот. Навала Турака је и ову његову љубавну везу заувијек прекинула. Вук је кренуо ка сјеверозападу, а Сара у Оршаву. Њихова каснија преписка, пуна њежности, топлине и присности рјечито је говорила о природи њихове везе.

Вук је у неколико наврата Сару звао да дође у Беч, а она је све чинила да он дође у Неготин. Сусрет се никада није остварио, па Вук идућих година пише пјесме Aни Краус, са којом ће стати пред олтар.

Са Aном је имао и дјецу - са њом се коначно и скрасио. Нешто касније, када је већ заузео своје мјесто у српској историји, књижевности, науци и култури, Вук је долазио у Тршић, али се никада није сусрео са Ружом Тодоровом, која се још у вријеме Првог српског устанка била удала за једног тршићког трговца и изродила дјецу с њим. Испунила се тако његова жеља да га она никада не види хромог.

Пролазећи у тим приликама долином Жеравије, те обиласком својих винограда, ливада и других имања у Тршићу и на Лагатору код Лознице, сигурно му је често искрило срце због успомене на "цвет који остане леп и када увене" - на његову прву љубав Ружу Тодорову. На његов непребол.

Дивљење

Доласком у Неготинску Крајину 1911. године за цариника и судију, болестан, са штаком и штулом Вук је почео свој нови живот, али се, са костобољом, сакат, мали растом, осјетљив и слабашан, нелагодно осјећао и био је повучен. Дивио се јунацима свога времена, посебно оним које је сретао у устанку, али му је болест, поред разорених нерава, унијела и немире у души, што га је све више удаљавало од његове прве тршићке љубави.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.