О драми Рупа (мултиет(н)ичка бајка о страху): Добра за "Нушића", али не за наше театре

Драму "Рупа (Мултиет(н)ичка бајка о страху)" ауторке Јелене Лучић објавила је едиција "Дијак" 2024. године заједно са још три савремене драме Републике Српске: са драмом "(Не)утјешни" аутора Зорана Тодоровића, драмом "Окупањција" Сање Савић Милосављевић и драмом "Куроња" Ненада Тадића.

Драма о којој је овдје ријеч описује свакодневну босанско-херцеговачку послијератну стварност. О ком се ентитету ради  Републици Српској или Федерацији Босне и Херцеговине – мање је важно од суштинске сличности између њих. Заправо, ова два ентитета су у драми приказани као двије оронуле зграде, окренуте једна према другој, између којих се налази трећа зграда, једнако оронула, али напуштена - Рупа.

Амбис у који пријети да упадне читаво двориште, односно Босна и Херцеговина, је у фокусу интересовања ауторке, па би главна тема ове драме могла бити подјела, или тачније подјеле: између мушкараца и жена (што је и најављено истоименом нумером музичке групе "Булдожер" која отвара драму), између ентитета, народа, политичких странака, вјерника и атеиста и разних других групација које гаје хегемонијске претензије над другима. Рјешење ове проблематике, које нуди ауторка у својој драми, спада у домен надреалног и фантастичног на што, претпостављамо, указује и други дио наслова драме: "мултиетничка бајка".

Становници споменутих зграда, који су уједно и актери у драми, Кројф, Сека, Дика, Маца, Тото, те припадници млађе генерације, Рајан и Каниђа, преживљавају. Они су толико навикли на своју суморну егзистенцију да "ћуте и трпе", како каже Кројф, да више ни не зна "је ли човјек ил' живинче" (198). Нарочито репресивну атмосферу ствара звук мистериозног Зујавца који долази из Рупе и са којим се комшилук, како изгледа, саживио. Међутим, да ће ствари ускоро да се промијене наговијештено је већ у првој сцени у којој се појављује загонетни Вупко. Обучен у "уникатну маскирну пиџаму прошарану цвјетићима упадљивих боја", овај лик се ствара ниоткуд и започиње разговор са Кројфом насред дворишта у коме су трава и цвијеће замијењени гомилом смећа. Због његовог упадљивог и егзотичног изгледа, Кројф одмах закључује да Вупко мора бити неки одбјегли ментални пацијент, али упркос оваквом закључку, он наставља разговор с њим и сазнаје да његов саговорник зна доста о Рупи и њеним становницима; по свему судећи, изгледа да је он чак некада и живио ту, јер, између осталог, зна за мистериозну "собу са вратима у којима је био златан кључић". Његова алузија на причу "о једном прољећу, у малом краљевству, негдје на крају свијета" узнемирава Кројфа који се врпољи и постаје све напетији.

Ово је увод у драму у којој ће касније Кројф са својом женом и комшиницама Диком и Мацом извести диверзију на кров Рупе, искључити Зујавца и тако спровести праву револуцију у свом дворишту. О томе каква ће бити реакција владајућих структура или "Алфи", да позајмимо термин који користи Олдос Хаксли у свом чувеном дјелу "Врли нови свијет", и који ће бити коначни исход комшијског преврата, говори остатак драме. Паралела са Хакслијем или Орвелом сама се учитава у комад Ј. Лучић: Зујавац је очигледна алузија на постојање полицијске државе и надзора типа "Свевидећег ока" или "Великог Брата" које становници настоје да избјегну, примјера ради, пуштањем гласне музике за вријеме приватних разговора, обавезним гашењем свјетала и навлачењем застора и у којој дисциплину над становништвом спроводе "нинџа корњаче" са кодним именима, као што су Кобра, Тигар или Шакал.

Ипак, упркос озбиљној и веома актуелној тематици којом се драма бави, ауторка је успјела да нађе отклон од "тешке" теме која може емотивно да оптерети читаоца – што је, наравно, врло често неопходно, нарочито у анестезираном времену у коме живимо и у коме је емпатија непознаница – кроз сведену употребу хумора и, нарочито, локализама ("дајдера", "муфљуз", "ухљуп", "ушћакне", "офрље", "мешчини", "крмељуша") који не могу, а да не изазову смијех код читаоца. Нарочито забаван лик је неустрашива комшиница Дика која је, заправо, прототип праве балканске мајке:

РАЈАН: Мешчини, Дико, у тебе так климакс с репетом! Удара ли, удара...

ДИКА: Оооооо, родила мајка, ко ми је то уранио... (Љуби га) Е таман си добро, ја приставила кафицу па све извирујем кроз прозор кога би свратила.

РАЈАН: Бога ти јес ти нормална, видиш ли која су доба?!

ДИКА: Права-ва! Права су доба, Рајане сине, знаш ти шта сам ја посла досад урадила... Неки ми се терет са мене скинуо како сма устала, мешчини накрај би свијета могла стић кад би ме ко зовнуо.

РАЈАН: Јашта ће, само му ти требаш... (Сједне за сто) Смањи тај радио, бона, не могу се и с тобом и с Бебом надвикиват!!! (Дика утиша музику па приђе да га још јендом пољуби. Рајан се опире) Имаш каквих цигара у кући?

ДИКА: Има мајка за тебе све! Ено ти начета штека иза оних књига у твојој соби па узми колко хоћеш, сад ћу ја и крмељушу засут... Ја лијепа живота, Тито драги. Ко да прогледах од јутрос...

РАЈАН: Ђе ти видиш јутро, бога ти... (Одлази у собу. Чује се да нешто пада на под, потом и гунђање) А јеси им нашла бајту... Гледај ти ђе је она њих завукла...

ДИКА: Зна мајка да ту нећеш привирит ни за лијека! (208)

Осим локализама, језик драме прожет је и фудбалским жаргоном: зграде су Статива 1 и Статива 2, ликови носе имена неких од најпознатијих свјетских фудбалера (Кројф, Рајан, Каниђа), клупа из дворишта је Пенал; неки други примјери из разговора били би "гужва у шеснаестерцу" или "из кеца у један". Овај жаргон им служи као параван иза кога говоре о стварима које су заиста од значаја: разговор о фудбалу је безазлен, разговор о Рупи није.

Драма се састоји од 10 сцена од којих свака носи наслов, по угледу на епску драматургију Бертолта Брехта, неријетко упућујући на садржај сцене и то кроз алудирање на одређени сегмент из популарне културе: на пјесму Забрањеног пушења "Недјеља кад је отишао Хасе?", на познати стих из Шекспирове драме Хамлет "Бити или не бити", на драму Тенеси Вилијамса "Мачка на усијаном лименом крову", итд. Сваком од ових синтагми ауторка се хумористично поиграва на овај или онај начин прилагођавајући је своме комаду, као нпр. "Бити или убити" или "Недјеља кад се вратила Весна". Дух популарне културе осјећа се и у разговору између Рајана и Каниђе који подсјећају на Брацу и Цилета из филма "Кад порастем бићу Кенгур" из 2004. године и који дане проводе на крову зграде испијајући пиво и пушећи џоинт (баш као и ови из драме Рупа), док се остале комшије из кварта углавном интересују за фудбал, кладионицу, а нарочито ријетко успјешну каријеру њиховог другара Кенгура који је успио да потпише чак за енглески Иствич.

Драма "Рупа (Мултиет(н)ичка бајка о страху)" ауторке Јелене Лучић је добитник награде "Бранислав Нушић" за 2025. годину коју додјељује Удружење драмских писаца Србије и још чека своје прво извођење.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.