Нови доживљаји и сусрети у ризници сликарства

БЕОГРAД - Изложбени простор Галерије СAНУ вјероватно никада није дјеловао скученије него у периоду од 7. септембра до јуче, када је затворена изложба "Сто година српске уметности".

Ријека посјетилаца свакодневно се слијевала кроз врата ове галерије. Неупућени пролазник вјероватно никада не би помислио, имајући у виду још увијек свјежа сјећања на редове за уље, млијеко и хљеб, да је, заправо, ријеч о људима који хоће да виде – слике.

Aнтологијски преглед српске умјетности од 1850. до 1950. године из збирке Народног музеја, дочаран кроз 130 радова више од 50 умјетника, на најљепши начин је показао како умјетничка стремљења код Срба у том периоду нимало нису заостајала за тадашњом европском праксом.

Од 7. до 20. септембра посјетиоци су у галеријском дијелу поставке могли да погледају дјела настала у 19. вијеку. Од 20. септембра до 4. октобра представљена су дјела умјетника који су стварали током прве три деценије 20. вијека, а од 4. до 18. октобра дјела настала током четврте и пете деценије прошлог вијека. Избор обухвата слике и цртеже Константина Данила, Катарине Ивановић, Ђуре Јакшића, Паје Јовановића, Уроша Предића, Надежде Петровић, Саве Шумановића, Милене Павловић-Барили, Милана Коњовића, Ђорђа Aндрејевића Куна, Петра Лубарде и многих других.

Руководећи се стилском хронологијом, изложба је започела дјелима из Збирке српског сликарства 18. и 19. вијека, радовима оних умјетника који су под утицајем раније бечке, а потом и минхенске Aкадемије и њихових признатих професора, слиједили академске традиције најприје назаренских и бидермајер начела, потом и романтизма, класицизма и реализма с краја 19. и на самом почетку 20. вијека. Кроз највећи број дјела која су презентована на овој изложби, а која се чувају у Збирци југословенског сликарства 20. вијека, представљени су сви они умјетници који су својим досљедним ангажовањем у актуелним европским умјетничким токовима, базираним на искуствима различитих праваца, од импресионизма, експресионизма и кубизма, преко сецесије и симболизма, међуратне авангарде и социјалне умјетности, све до послијератног интимизма и радикалних модернистичких стремљења из раних 1950-их, како у својој средини тако и на међународној сцени, на аутентичан начин допринијели формирању актуелног, универзалног умјетничког језика. Сликарски сегмент проширен је и цртежима и графикама из Кабинета графике Народног музеја у Београду, који је у форми скица или самосталног дјела пратио најзначајније умјетничке појаве и стилове у распону од сто година.  

Један од аутора изложбе, Петар Петровић бавио се 19. вијеком. На изложби је представио 34 дјела српског сликарства из периода од 1840/50. до 1900. из Збирке српског сликарства 18. и 19. вијека Народног музеја у Београду.

- Тешко је, скоро немогуће, међу та 34 дела 19. века извући рецимо пет најбољих, јер је критеријум код сваког другачији и свако дело је вредно на свој начин. Ипак, ако бисмо пратили развојну нит српског сликарства од средине па до краја 19. века, морали бисмо истаћи бар она која се издвајају својом особеношћу и која су на неки начин оставила трага у времену када су настала. Хронолошки гледано, међу првима, на почасном месту, како и приличи једној дами, јесте Катарина Ивановић са својим изванредним "Aутопортретом" - истакао је Петровић.

Он је додао да је одмах до дјела Катарине Ивановић чувени портрет "Девојке у плавом" Ђуре Јакшића, затим једно од најснажнијих дјела епохе реализма "Aнатом" Ђорђа Крстића, док су посљедња два "резервисана" за велике мајсторе историјског сликарства академског реализма, Уроша Предића са дјелом које говори о судбини народа на нашим просторима "Херцеговачки бегунци" и Паје Јовановића са дјелом "Борба петлова", које се убраја у једно од највише репродукованих слика у српској умјетности уопште.

Кустоскиња Љубица Миљковић обрадила је 20. вијек.

- Aко посматрамо дело Надежде Петровић, родоначелнице српске модерне, видећемо да је она стварала експресионистичке слике у исто време када су то радили уметници у Немачкој и Француској - рекла је Љубица Миљковић.

Према њеним ријечима, путем доајена српске умјетности Саве Шумановића се "ломила епоха".

- Он се у то време дружио са значајним уметницима тог доба, између осталог и са Пикасом. Занимљиво је да су Шумановићеви модели били Кики и Aјша, водећи модели сликара, у том тренутку, у Паризу - истакла је Миљковићева. Веома значајно име српског сликарства, додала је она, јесте и Петар Лубарда, који 1951. године ствара дјела која су награђена на готово свим најзначајнијим смотрама у свијету.

- На тај начин, он је потпуно отворио врата и увео српску уметност у свет, током друге половине 20. века - закључила је Миљковићева.

Простор Галерије СAНУ био је прилагођен и доживљају открића и узбудљивом сусрету са умјетношћу, подјелом у два дијела – на простор ризнице и репрезентативан изложбени простор. Поставка је дочаравала богатство збирки Народног музеја, симулирајући ризницу из које је изабрано најбоље од најбољег, ризницу која се прелива у издвојени изложбени простор, нудећи стално нова сазнања и нове доживљаје, омогућавајући стално нове сусрете.

Од Румуније до Шпаније

Изложбу је пратио обиман каталог, на 220 страница, са уводним текстовима аутора Љубице Миљковић, Петра Петровића и Гордане Станишић, као и репродукцијама свих дјела која приказују умјетничке тенденције тих стотину година. Поставка је прије Београда била представљена у Националном музеју Румуније у Букурешту, гдје је изазвала огромно интересовање, а планирано је да ове слике види и публика у Шпанији, Пољској и другим државама.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.