Ништа ново

На овогодишњем Кочићевом збору – ништа ново. Ово би била најсажетија и најтачнија оцјена онога што се у Бањој Луци у протеклих неколико дана дешавало на традиционалној манифестацији посвећеној Петру Кочићу, једном од најистакнутијих писаца српске књижевности.

Још одређеније: четрдесет и четврти Кочићев збор, по свом недопустиво ниском квалитету, на нивоу је онога што се истим поводом дешава већ петнаестак година. Чини се да је од свакогодишње профанизације крајишког писца и народног трибуна, страшније само то што ова вулгаризација, по правилу, остаје без и једне озбиљне критичке оцјене и тачног квалификовања из угла озбиљних, свом позиву културних и књижевних посленика посвећених и сваком шарлатанству несклоних малобројних појединаца. Политика, од које је овдје одувијек све почињало, супротно пракси свих нормалних средина и народа, за оно што се дешава у домену науке и културе углавном не показује никакав интерес (осим тамо гдје евентуално може нешто и да се заради), док су истински ствараоци, који су у срединама попут ове наше трагично малобројни, одавно увидјели да је "враг ђаволу дошао у сватове".

Но, вратимо се чињеницама и манифестацији која је у протеклој седмици одржана у част, поред Бранка Ћопића, најзначајнијег крајишког писца. Један од важнијих догађаја уприличених тим поводом био је и "округли сто", на ком су учествовала два модератора (терминологија је, дакако, модерна) и петнаестак посјетилаца. Свечана академија, најналичнија ђачкој приредби, са вишегодишњом драматуршком матрицом и учесницима из трећег књижевног ешалона (уз два-три часна изузетка) те са, упућени кажу, неуобичајено мало посјетилаца. И, да не набрајамо даље, оно што је инваријантно обиљежје Кочићевог збора: Бошко Ђурђевић или у улози Давида Штрпца или Петра Кочића у комаду "Последњи Кочићеви дани". (Да се разумијемо, овај глумац повјерени му посао обавља коректно, али да је постало досадно и једнолично, у то не може бити никакве сумње!)

Дешавања попут овог које је сваке године у августу мјесецу у Бањој Луци посвећено Кочићу, постоје у многим српским градовима и везана су превасходно за афирмацију значајних српских писаца. Главни циљ оних који организују те манифестације и руководе њима јесте што свестраније освјетљавање дјела тих писаца и њихова актуелизација. Међутим, у Кочићевом случају није тако. Нема боље прилике од ове да се о Петру Кочићу сваке године одржи велики, инвентивно и од компетентних људи припремљен, симпозијум. Разнолики аспекти дјела овог писца још увијек су неосвијетљени. Бројне књиге о њему, објављене прије више деценија, чекају савремену оцјену и поновно издање. Како је могуће да баш нико, на основу драмских фрагмената из Кочићевог дјела, не сачини неки комад који би био супституција за оно што се у том домену, како напријед рекосмо, више пута неукусно понавља. И тако даље. Умјесто свега тога, већ неколико година, резултат који остаје послије Кочићевог збора је једно велико ништа. (Саставни дио тога ништа јесу и дилетантски урађена "Сабрана дјела" Петра Кочића, која су се појавила прије неколико година, те неозбиљне брошуре типа оне под насловом "Лијепа књига о Кочићу".)

Кочићев збор организује друштво "Змијање". Људима који воде ово друштво, то је бјелодано ове као и претходних година, несравњиво је више стало до "народног зборовања" на Змијању, него до онога из чега је проистекло то зборовање: књижевне манифестације у част Петра Кочића. Та њихова опредијељеност, као и окренутост немалој заради коју наведено "свенародно весеље" омогућава, потпуно су легитимни. Међутим, њихово унижавање лика и дјела једног од најзначајнијих српских писаца нити је легитимно нити се може правдати. Да би се нешто суштински промијенило на данима који су у Бањој Луци сваког августа посвећени писцу чији споменик краси централни парк овога града, њихова организација мора темељито да се промијени. Нужни заокрет могућ је и није тежак. Неопходно је основати озбиљан књижевни савјет ове манифестације (разумије се, он може и другачије да се зове), обавезно састављен од више провјерено квалификованих људи, те који ће континуирано радити дуж цијеле године. У том случају се не би дешавало, као рецимо ове године, да се припреме обављају на брзу руку и за петнаестак дана. Такође, профил садржаја и списак учесника не би био плод пројекција опскурника, сујетних колико и неписмених, оптерећених искључиво рачуницом: позиваћемо само оне писце од којих можемо имати користи и који и нас сличним поводима могу позвати. Тај провинцијски примитивизам никад никоме није добра донио.

Aко се ништа не промијени, Кочићев збор, овакав какав је данас, једноставно не треба да постоји! Ова јавна профанизација Петра Кочића је недопустива. До срећнијих и нормалнијих времена, великог писца треба оставити његовим читаоцима, те књижевним критичарима и историчарима књижевности. Судбину Петра Кочића и Бранка Ћопића данас најбоље илуструје наслов једне књиге који гласи "Несретни писци Крајине".

И сасвим на крају: потписник ових редова се чуди градоначелнику Бање Луке, господину Драгољубу Давидовићу, што пристаје да већ неколико година буде на челу организационог одбора једне шарлатанске и сваке истинске вриједности лишене манифестације. Његове изјаве о важности и значају те побољшању квалитета Кочићевог збора, у савременом контексту, у очима озбиљних људи дјелују помало смијешно. На тај начин су и његово залагање и евидентне добре намјере, једноставно обесмишљени.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.