Никола Лежаић: Кустурица глуми себе у новој комедији

Слање порука филмовима је мало ретро. Више верујем у то да филм може да пренесе неко осећање, неку атмосферу која може некога да испуни.

Рекао је ово у интервјуу за "Глас Српске" млади редитељ Никола Лежаић, чији је дебитантски филм "Тилва Рош" освојио "Срце Сарајева" на овогодишњем "Сарајево филм фестивалу", као и похвале на еминентним регионалним и европским филмским фестивалима.

- Искрено, ретко кад укапирам поруку филма, песме или књиге, то ми некако промиче као битно, али зато јако добро памтим осећај који ми је неки филм, песма или књига произвео - додао је Лежаић.

* ГЛAС: Сценарио за филм настао је на не баш стандардан начин. Можете ли нам рећи нешто више о самој идеји и настанку сценарија?

ЛЕЖAИЋ: Пре четири године сам од друга из Бора добио DVD са кућном верзијом "јацкасс" филма који су снимили Стефан Ђорђевић и Марко Тодоровић уз мању помоћ своје скејт екипе. Они су у то време имали 18 година и завршавали су средњу школу. Филм је трајао 60 минута и био је мала "енергетска бомба". Чим сам га погледао, пожелео сам да заједно са њима направим играни филм у којем бисмо радили то исто, само у неком драмском контексту. Упознао сам се са њима, почели смо да се дружимо и сценарио сам писао паралелно склапајући делове реалних али неповезаних прича у нешто што има почетак и крај. Тако је филм мање-више у ствари колаж реалних догађаја и нешто измишљотина које су увезивале те догађаје. То ипак нису њихови реални животи, више романсиране верзије живота неких клинаца базираних на правим.

* ГЛAС: У филму је обрађена тема супкултуре. Која је Ваша порука овим филмом?

ЛЕЖAИЋ: Обрађује се супкултура скејтера, али не из неке жеље да се бавим скејтерима. Просто, они су скејтери и тако је тај елемент просто инкорпориран у причу. Мени то прија, јер се филмови са Балкана ретко баве супкултурама, више се баве неким општијим групама са којима се људи лакше поистовећују. Ово је можда и преинтиман филм за некога и можда се у свему томе неће препознати, али се надам да ће онима који се ипак препознају бити битан.

* ГЛAС: Ваша оцјена кинематографије у Србији и региону? Колико млади људи имају прилику да се баве филмом код нас?

ЛЕЖAИЋ: Немам јасну оцену ситуације. Људи се боре да дођу до неких мизерних средстава, а онда се боре да са тим мизерним средствима сниме нешто. У таквој ситуацији више размишљаш како да се спакујеш у буџет који имаш него о самом филму, тако да на крају нико није срећан, а гледаоци понајмање. До пре шест, седам година у Србији се масовно одлазило у биоскопе на домаће филмове, сада ко досегне границу од 30.000 гледалаца може да буде задовољан. Људи су изгубили интересовање за домаћи филм. Поред тога, интернет је постао много бржи, па сад сви масовно скидају пиратизоване филмове и гледају их код куће, што је логично.

* ГЛAС: Шта је то што се припрема у продуцентској кући "Кисело Дете", чији сте један од оснивача?

ЛЕЖAИЋ: "Кисело Дете" је основано 2008. године, то смо Мина Ђукић, Урош Томић и ја. Све троје смо редитељи, упознали смо се на факултету и одлучили да оснујемо кућу како бисмо једни другима продуцирали филмове. Сво троје се, наравно, бавимо продукцијом сваког филма док не крену припреме, тада редитељ постаје само редитељ и престаје да размишља о финансијама. То се показало као одличан приступ на терену и намеравамо да наставимо са тим и на следећим пројектима - Мина има пројекат под именом "Непослушни", то је роад-мовие на бициклима, а Урош паралелно ради на два пројекта - "Последњи каскадер", комедији о пензионисаном каскадеру у егзистенцијалистичкој кризи и "Погледај ме Кустурице", бајковитој комедији у којој се појављује и Кустурица играјући себе.

Локарно

* ГЛAС: "Тилва Рош" је приказан и на фестивалу у Локарну. Како је публика примила филм?

ЛЕЖAИЋ: Локарно је један од пет најважнијих фестивала у Европи и за нас је велика ствар што смо са првим филмом били део нечег тако битног. У Локарну је било право биоскопско искуство јер је публика била сачињена махом од људи који не говоре наш језик, па ми је било јако интересантно да пратим њихове реакције. A реаговали су одлично, смејали су се стварима за које сам мислио да је неопходно знати српски, излазили су у тренуцима кад треба, негодовали баш кад треба, савршено.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.