Никола Бундало за "Глас Српске": Животи људи од крви и меса најбољи материјал за театар

Изненађен сам самим обимом реакција. Током процеса смо имали унутрашњи осјећај да ће ствар "издобрити". Није било отимања изван наших намјера, процес се отварао из пробе у пробу и знали смо да смо на добром трагу.

Рекао је за "Глас Српске" режисер Никола Бундало, коментаришући колико је био изнађен позитивном реакцијом публике и критике након премијере комада "Мартин удио" у НПРС. Талентови бањалучки умјетник режирао је представу рађену по хваљеном и награђиваном роману Сање Савић Милосављевић, сарађујући на сценарију са ауторком и Гораном Старчевићем. Бањалучка премијера, одржана прошле седмице, испраћена је петнаестоминутним овацијама и аплаузима, а била је, како он истиче, и за њега изненађење, посебно у погледу емотивности реакција.

- Ипак, да будем искрен, иако сам се надао, нисам очекивао овакав емотиван пријем, поготово јер је тема комплексна, а роман Сање Савић Милосављевић, иако изузетан и јако награђиван, није био комерцијални хит, нити је био првобитно објављен код великих издавача. Сама Сања је са њим направила озбиљан излет у прозу, иако је суштински драмски стваралац и управо због статуса који тај роман има у круговима струке, овакав одјек у јавности ме је искрено затекао - рекао је Бундало.

ГЛАС: Када Вас је умјетнички директор Народног позоришта РС Љубиша Савановић позвао да радите адаптацију, сусрели сте се са романом комплексне структуре, и језички и хронолошки. Какве су биле Ваше прве реакције на читање и да ли сте тај материјал одмах могли замислити на сцени?

БУНДАЛО: Заправо, све у вези с тим романом било је отежавајуће за сцену. Та фрагментарност, недостатак линеарне хронологије и стално мијешање времена и простора били су огроман изазов. Када је Сања радила прве верзије драматизације, више ме је мучило третирање времена, него самог простора. Простор у позоришту лакше рјешавамо, то су играјући простори, кућа, кауч или кухиња. Али вријеме је било фрагментирано као код Нолана у филму "Денкирк" са великим скоковима. Имамо Ивану у пар дана, Марту кроз осам деценија и Душана који је, мање, више, спакован у једну вожњу Пале - Београд. То третирање паралелних временских токова ми је било најзанимљивије у цијелом режисерском процесу.

ГЛАС: Колико је Ваш лични емотивни утисак након читања био пресудан да прихватите овај изазов?

БУНДАЛО: Када ми је Љубо дао књигу, рекао је: "Читај, нећу ти ништа говорити". Прочитао сам је и остао потпуно распамећен. Имао сам осјећај као да слушам некога из сопствене породице како ми прича те судбине, уткане у породичне историје доброг дијела народа овог простора. Касније, док смо шетали Господском улицом, Љубо ме питао: "Би ли ти то узео да режираш", уз опаску да је важно да то ради неко наш, а не неко са стране, ко можда не би осјетио ту емоцију на прави начин. Мислио сам да можда нисам дорастао изазову, али његова подршка и подршка управнице Дијане Грбић, те цијелог колектива Националног театра, ме је додатно охрабрила и не само мене као режисера, него цијелу екипу да изнесемо процес до самог краја.

ГЛАС: Од прве верзије драматизације до премијере прошло је више од годину дана. У једном тренутку се током рада на тексту прикључује и драматург Горан Старчевић. Зашто баш он и колико је генерално утицао на финалну верзију?

БУНДАЛО: Горан и ја смо студирали заједно, он је био на драматургији, док сам ја био на режији. Ми се "копчамо" не само по питању заната, већ и идентитетски и идеолошки. Он разумије ову причу изнутра. Његов рад на серији "Тврђава" је показао да има неопходну храброст и "безобразлук" да експериментише. Требао ми је неко ко ће у процесу убризгати додатно гориво у текст који смо Сања и ја већ поставили.

ГЛАС: Кастинг је изузетно специфичан, око 15 глумаца, више од 20 ликова, при чему неки глумци играју више улога, други играју исти лик у неколико деценија. Како сте бирали подјелу и када сте знали да имате поставку која може изнијети представу?

БУНДАЛО: Била је то чиста математика - колико глумаца је оптимално да представа буде богата, а опет мобилна, да може да живи и путује. Од почетка сам знао да желим Наташу Перић и Смиљану Маринковић за улоге Марте и Иване, јер је то био природан наставак нашег претходног рада. За Душана није постојала савршенија подјела од Александра Стојковића.

Пикси има ту народску непосредност и невјероватну енергију која гура цијелу радњу. Он је суштински врло занатски и жовијалан глумац и невјероватно са каквом лакоћом износи своје сцене. Када се ту придружила Николина Фригановић, која се страшно везала за лик Милке током читања романа и кад се као гост укључио Јово Максић, који није глумио Рајка, већ јесте био Рајко, све коцкице су се склопиле у праву глумачку бајку за мене као режисера и цијели ауторски тим.

ГЛАС: Један занимљив генерацијски спој искуства и младости на сцени и то углавном из редова домаћег глумишта.

БУНДАЛО: Можда сам мало досадан, јер то стално понављам. Увјерен сам да се овај комад не би могао нигдје друго поставити него са ове стране Дрине. То је наша прича, уткана у наш генотип и то је глумачка екипа препознала и осјетила, што је вјероватно и створило праву хемију на сцени.

Без лажне скромности, ми имао страшан ансамбл, који се олако потцјењује прије свега код нас, али када радите изван ове средине, тада видите да имамо једну врхунску плејаду глумаца, који су прошли цијели занат, од студентских рола, преко споредних до главних улога. Направили смо врхунски омјер на позорници. Један спој старије и искусније генерације, коју чине Пикси, Николина Фригановић, Миљка Брђанин и остали, до једне нове талентоване генерације, која дословно гризе на сцени, с једном страшном енергијом и залагањем попут Наташе Перић, Анђеле Тасић, Ане Винчић, Таре Јованић, Данила Керкеза, Сенада Милановића и других, да не набрајам сад... Такав труд, такав професионализам у раду, таленат, на крају крајева, тешко је наћи на једном мјесту и то је стварно остварење сна за сваког режисера.

ГЛАС: Сценографско рјешење са ротирајућим аутобусом постало је заштитни знак представе, као крајње једноставно, али генијално функционално. Како је настала та идеја?

БУНДАЛО: То је плод разговора са сценографкињом Драганом Пурковић Мацан. Тражили смо дуго заједнички садржалац за све те просторе који се појављују у представи од Лике преко Беча и Сарајева до Београда. Једног дана ме је позвала и само рекла: "Бус". То је било то. Аутобус је симболичка временска капсула. Он је "кућа на друму", коју сви ми на овим просторима имамо. На точковима зидаш кућу, па је напушташ. То рјешење нам је откључало цијелу визију, од трактора до војних камиона.

ГЛАС: Иако је прича локална, она носи снажну универзалну поруку, лако разумљиву у било којем кутку свијета. Слиједећи Сањину поетику свјесно нисте усмјерили фокус на велике историјске личности, већ на обичне људе, тачније првенствено жене, које су на овим просторима биле кичма породице, док су други примали заслуге на груди.

БУНДАЛО: Управо то. Жене су те које су преживљавале, које су одгајале, бринуле, кувале, прале, испраћале у ратове, сахрањивале и туговале, док историја ломи све око њих. Људи се везују за представу, јер виде живе људе, а не идеолошке прогласе. Сањин роман нуди снажне ликове, у које лако повјерујеш да су стварни људи од крви и меса, а то је најбољи материјал за позориште.

ГЛАС: У представи је присутан специфичан спој комедије и трагедије, такозвана драмедија. Колико је било важно задржати тај омјер?

БУНДАЛО: То је усуд нашег народа. Ми немамо чисту комедију као на Западу. Код нас је смијех увијек социјално ангажован, горак или од муке или од трагедије. Нама је у процесу тај хумор био љековит, био нам је вентил док смо копали по тешким темама попут ратова, "Олује" и идеолошких подјела. Ако се публика насмије на сољење јагњета факсом, а пет минута касније има кнедлу у грлу, значи да смо погодили пулс стварног живота.

ГЛАС: Представа се бави тешким темама од Другог свјетског рата до егзодуса деведесетих. Како сте избјегли замку банализације или пропаганде?

БУНДАЛО: Кључ је био у томе да се бавимо људским судбинама, а не агендама. Нисмо примарно причали о политичким или идеолошким порукама, већ о човјеку, његовој муци и животном путу. Били смо темељни, пречешљали смо хронологију и топологију свих догађаја, пазећи на детаље попут регистарских таблица или војних обиљежја. Они који су то преживјели, препознају те детаље и то им даје потврду аутентичности.

ГЛАС: Какви су даљи планови за "Мартин удио" након што сезона у матичном позоришту буде приведена крају?

БУНДАЛО: Циљ је био да ово буде круна актуелне сезоне. Представе су распродате у априлу, а имамо играња у мају и јуну. Од јесени планирамо гостовања и фестивале. Ово је на неки начин круна и моје досадашње деценије рада, од Студентског позоришта до велике сцене НПРС. Срећан сам што се осјећа буђење театра, не само у Бањалуци, већ и у Источном Сарајеву и Бијељини. Јасно је да се то не може десити преко ноћи, да је то дуготрајан процес у којем треба да буду створени услови, аутори, али и да буде "школована" публика, која је на много мјеста ускраћена за истинску умјетност. Важно је да управе позоришта дају шансу младим људима, да нас "гурају у ватру", јер се тако кали челик и ствара квалитетан кадар.

ГЛАС: Ова представа и неки претходни комади које сте режирали током студија, условно речено, доста су трагични, углавном драме. Да ли постоји нека лична жеља за ауторским искораком у другом смјеру?

БУНДАЛО: То је већ постало једна врста интерне шале у вези са мојим радом. Јесте, некако сам доста мрачио (смијех), да ли сам томе склон од себе или су се некако ствари намјестиле у том смјеру, нисам сигуран, рекло би се да је "Мартин удио" некако најведрији комад, а онда је јасно колико су остали били ведри (смијех). Дефинитивно имам жељу да радим чисту комедију.

И напокон се тако и намјестило, јер овог љета почињем, а током јесени радим главни дио процеса у вези са представом "Сумњиво лице" Бранислава Нушића у Народном позоришту у Београду. Класик ведрих тема (смијех).

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.