Никола Бундало, режисер, за “Глас Српске” о представи “Бањалука”: Оживљавамо емоције и дух града на Врбасу

Рекао је ово за “Глас Српске” Никола Бундало о свом режисерском повратку у град на Врбасу и то представом која носи назив “Бањалука”, рађеном од стране бањалучких писаца и са бањалучким глумцима.

 - Представа се састоји од шест прича, од којих је свака на аутентичан начин везана за Бањалуку. Публику очекује једна омнибус форма, којом ћемо кроз узбудљиве приче приказати нашу слику о нашем граду и покушати пренијети публици наш осјећај о граду и данашњих дух Бањалуке - додаје он.

ГЛАС: Комад је рађен по дјелу позоришних писаца попут Николе Коље Пејаковића, Тање Шљивар, Армине Галијаш, Жељка Стјепановића, Лане Басташић, Радмиле Смиљанић и Виде Давидовић, што значи да је рад седам писаца потребно спојити у један комад?

БУНДАЛО: С једне стране је веома захтјевно, а опет с друге стране, нисам се могао надати бољем задатку као млад редитељ, који је још студент. Част је да добијем прилику да удахнем живот причама поменутих аутора и ауторки на даскама Градског позоришта “Јазавац”. Мене је ово привукло јер ми нуди прилику да се поиграм са жанровима и стиловима у позоришту, да у једној представи причам кроз различите сценске језике и да се бавим стварима којима се до сада нисам бавио. Да на дуге стазе научим и ја нешто о себи, да се профилишем, да видим “које то позориште” мени као редитељу одговара. Вида је урадила феноменалан драматуршки посао и успјела је да храбро и интелигентно ове потпуно стилско-жанровски различите текстове споји у једну компактну цјелину са чврстом структуром. Дала нам је чврст темељ.

ГЛАС: Можете ли нам рећи нешто више о екипи која ради на представи, од глумаца до сценографије, музике и осталих сарадника?

БУНДАЛО: Једна од ствари због којих сам посебно срећан је то што сам добио прилику да радим са сарадницима и глумцима који су већ дуго у послу и који иза себе имају огромно искуство. Сценографију ради Драгана Пурковић Мацан, за костиме је задужена Ивана Ристић, кореографкиња је Жељка Ђукић, композитор је Петар Билбија, видео-материјале и анимације који ће бити дио представе раде Стефан Томић и Срђан Боројевић (студенти четврте године АУБЛ). Посебно морам да поменем Николу Ђаковића, студента продукције који на представи ради као инспицијент и организатор. И напосљетку, моја сарадница с којом сам радио и претходну представу Вида Давидовић, драматург са којим радим у тандему. Нас двоје се држимо заједно у Београду па нам је част да радимо заједно и овдје у нашем родном граду. Подјелу чине: Данило Керкез, Драгана Марић, Белинда Стијак, Наташа Перић, Бојан Колопић, Александар Руњић и капитен екипе Наташа Иванчевић.

ГЛАС: Колико Вама као младом режисеру значи рад за већ етаблиран театар као што је ГП “Јазавац”?

БУНДАЛО: Задовољство ми је што радим са оваквом екипом. Атмосфера је одлична, породична. Свака проба ми је узбудљива јер сазнајемо нешто ново једни о другима, испробавамо разне ствари и најљепше је када знаш да између нас постоји међусобно повјерење и да можемо да испробамо, кажемо шта год једни другима и да на пробама свако има простор да се слободно изрази. Имамо ентузијастичну екипу, која је спремна да загрми у првој половини октобра, када је планирана премијера. Сада смо на пола процеса и не бих волио да урекнем, али засад нам иде сјајно. Захвалан сам “Јазавцу” због храброг потеза што је ангажовао мене, младог редитеља, и указао ми повјерење.

ГЛАС: Радили сте на представи “Тихо тече Мисисипи” као асистент Ивици Буљану, такође сте режирали комаде “Онај који говори да и Онај који говори не” и “Пајехаљи”. Колико сте задовољни тим искуствима?

БУНДАЛО: Иза мене је занимљивих и турбулентних шест мјесеци. Асистирање Ивици Буљану ми је значило јер ми је омогућило да пратим узбудљив процес, да упознам људе чији рад пратим, да кроз праксу видим како ствари функционишу у великом институционалном позоришту попут Београдског драмског позоришта, да од свих покупим и научим понешто о позоришту и пратим Ивичин метод рада, који је другачији од метода каквог изучавамо на факултету. Радио сам “Пајехаљи”, дјечију представу, која је премијерно изведена у Малом позоришту “Душко Радовић”. То је за мене било посебно искуство јер ми је то први пут да радим представу за дјецу и није ми било лако. То је другачији вид позоришног изражавања, а дјеца су искрена публика која ће без пардона реаговати на све и публика коју је тешко преварити или јој подвалити нешто што не ваља. И на крају, радио сам своју испитну представу треће године, под менторством професорки Снежане Тришић и Иване Вујић, представу “Онај који говори да и Онај који говори не”, по комаду Бертолта Брехта и која је премијерно изведена у Народном позоришту у Београду. Овај комад, иако је написан прије деведесет година, сада је још актуелнији. Комад који говори о питању ауторитета и послушности без преиспитивања у доба кризе која је и у оригиналном комаду епидемија. Ми смо то пребацили у мало другачији, савремени контекст и ту причу смо причали кроз угао дјеце на школској приредби која изводе Брехтов текст. Требало би ускоро да обје представе гостују у Бањалуци.

Првенац

ГЛАС: Ваш комад “Без поговора”, рађен за Бањалучко студентско позориште, нажалост, завршио је у “тихој смрти”, далеко од позорнице.

БУНДАЛО: Нажалост, мој првенац је завршио тако како је завршио. На то је утицало много фактора. Нисам разочаран конкретно тиме. Представа је имала мана и предности, али остаје жал што није живјела због споредних ствари које су одраз аматеризма и које не би смјеле да се дешавају у позоришту. Оно на шта сам пробао да скренем пажњу је БСП као позориште које не користи потенцијал који има. Криво ми је што такво једно позориште са дугом историјом, простор у центру града који може бити простор авангарде и оф сцене, у којем многи млади аутори могу да ураде нешто своје, животари и не сија у пуном сјају. Надам се да ће ме БСП у скоријем периоду демантовати и да ће постати битно позориште за културну сцену Бањалуке.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.