Nikola Bundalo, režiser, za “Glas Srpske” o predstavi “Banjaluka”: Oživljavamo emocije i duh grada na Vrbasu

Rekao je ovo za “Glas Srpske” Nikola Bundalo o svom režiserskom povratku u grad na Vrbasu i to predstavom koja nosi naziv “Banjaluka”, rađenom od strane banjalučkih pisaca i sa banjalučkim glumcima.

 - Predstava se sastoji od šest priča, od kojih je svaka na autentičan način vezana za Banjaluku. Publiku očekuje jedna omnibus forma, kojom ćemo kroz uzbudljive priče prikazati našu sliku o našem gradu i pokušati prenijeti publici naš osjećaj o gradu i današnjih duh Banjaluke - dodaje on.

GLAS: Komad je rađen po djelu pozorišnih pisaca poput Nikole Kolje Pejakovića, Tanje Šljivar, Armine Galijaš, Željka Stjepanovića, Lane Bastašić, Radmile Smiljanić i Vide Davidović, što znači da je rad sedam pisaca potrebno spojiti u jedan komad?

BUNDALO: S jedne strane je veoma zahtjevno, a opet s druge strane, nisam se mogao nadati boljem zadatku kao mlad reditelj, koji je još student. Čast je da dobijem priliku da udahnem život pričama pomenutih autora i autorki na daskama Gradskog pozorišta “Jazavac”. Mene je ovo privuklo jer mi nudi priliku da se poigram sa žanrovima i stilovima u pozorištu, da u jednoj predstavi pričam kroz različite scenske jezike i da se bavim stvarima kojima se do sada nisam bavio. Da na duge staze naučim i ja nešto o sebi, da se profilišem, da vidim “koje to pozorište” meni kao reditelju odgovara. Vida je uradila fenomenalan dramaturški posao i uspjela je da hrabro i inteligentno ove potpuno stilsko-žanrovski različite tekstove spoji u jednu kompaktnu cjelinu sa čvrstom strukturom. Dala nam je čvrst temelj.

GLAS: Možete li nam reći nešto više o ekipi koja radi na predstavi, od glumaca do scenografije, muzike i ostalih saradnika?

BUNDALO: Jedna od stvari zbog kojih sam posebno srećan je to što sam dobio priliku da radim sa saradnicima i glumcima koji su već dugo u poslu i koji iza sebe imaju ogromno iskustvo. Scenografiju radi Dragana Purković Macan, za kostime je zadužena Ivana Ristić, koreografkinja je Željka Đukić, kompozitor je Petar Bilbija, video-materijale i animacije koji će biti dio predstave rade Stefan Tomić i Srđan Borojević (studenti četvrte godine AUBL). Posebno moram da pomenem Nikolu Đakovića, studenta produkcije koji na predstavi radi kao inspicijent i organizator. I naposljetku, moja saradnica s kojom sam radio i prethodnu predstavu Vida Davidović, dramaturg sa kojim radim u tandemu. Nas dvoje se držimo zajedno u Beogradu pa nam je čast da radimo zajedno i ovdje u našem rodnom gradu. Podjelu čine: Danilo Kerkez, Dragana Marić, Belinda Stijak, Nataša Perić, Bojan Kolopić, Aleksandar Runjić i kapiten ekipe Nataša Ivančević.

GLAS: Koliko Vama kao mladom režiseru znači rad za već etabliran teatar kao što je GP “Jazavac”?

BUNDALO: Zadovoljstvo mi je što radim sa ovakvom ekipom. Atmosfera je odlična, porodična. Svaka proba mi je uzbudljiva jer saznajemo nešto novo jedni o drugima, isprobavamo razne stvari i najljepše je kada znaš da između nas postoji međusobno povjerenje i da možemo da isprobamo, kažemo šta god jedni drugima i da na probama svako ima prostor da se slobodno izrazi. Imamo entuzijastičnu ekipu, koja je spremna da zagrmi u prvoj polovini oktobra, kada je planirana premijera. Sada smo na pola procesa i ne bih volio da ureknem, ali zasad nam ide sjajno. Zahvalan sam “Jazavcu” zbog hrabrog poteza što je angažovao mene, mladog reditelja, i ukazao mi povjerenje.

GLAS: Radili ste na predstavi “Tiho teče Misisipi” kao asistent Ivici Buljanu, takođe ste režirali komade “Onaj koji govori da i Onaj koji govori ne” i “Pajehalji”. Koliko ste zadovoljni tim iskustvima?

BUNDALO: Iza mene je zanimljivih i turbulentnih šest mjeseci. Asistiranje Ivici Buljanu mi je značilo jer mi je omogućilo da pratim uzbudljiv proces, da upoznam ljude čiji rad pratim, da kroz praksu vidim kako stvari funkcionišu u velikom institucionalnom pozorištu poput Beogradskog dramskog pozorišta, da od svih pokupim i naučim ponešto o pozorištu i pratim Ivičin metod rada, koji je drugačiji od metoda kakvog izučavamo na fakultetu. Radio sam “Pajehalji”, dječiju predstavu, koja je premijerno izvedena u Malom pozorištu “Duško Radović”. To je za mene bilo posebno iskustvo jer mi je to prvi put da radim predstavu za djecu i nije mi bilo lako. To je drugačiji vid pozorišnog izražavanja, a djeca su iskrena publika koja će bez pardona reagovati na sve i publika koju je teško prevariti ili joj podvaliti nešto što ne valja. I na kraju, radio sam svoju ispitnu predstavu treće godine, pod mentorstvom profesorki Snežane Trišić i Ivane Vujić, predstavu “Onaj koji govori da i Onaj koji govori ne”, po komadu Bertolta Brehta i koja je premijerno izvedena u Narodnom pozorištu u Beogradu. Ovaj komad, iako je napisan prije devedeset godina, sada je još aktuelniji. Komad koji govori o pitanju autoriteta i poslušnosti bez preispitivanja u doba krize koja je i u originalnom komadu epidemija. Mi smo to prebacili u malo drugačiji, savremeni kontekst i tu priču smo pričali kroz ugao djece na školskoj priredbi koja izvode Brehtov tekst. Trebalo bi uskoro da obje predstave gostuju u Banjaluci.

Prvenac

GLAS: Vaš komad “Bez pogovora”, rađen za Banjalučko studentsko pozorište, nažalost, završio je u “tihoj smrti”, daleko od pozornice.

BUNDALO: Nažalost, moj prvenac je završio tako kako je završio. Na to je uticalo mnogo faktora. Nisam razočaran konkretno time. Predstava je imala mana i prednosti, ali ostaje žal što nije živjela zbog sporednih stvari koje su odraz amaterizma i koje ne bi smjele da se dešavaju u pozorištu. Ono na šta sam probao da skrenem pažnju je BSP kao pozorište koje ne koristi potencijal koji ima. Krivo mi je što takvo jedno pozorište sa dugom istorijom, prostor u centru grada koji može biti prostor avangarde i of scene, u kojem mnogi mladi autori mogu da urade nešto svoje, životari i ne sija u punom sjaju. Nadam se da će me BSP u skorijem periodu demantovati i da će postati bitno pozorište za kulturnu scenu Banjaluke.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.