Није замрло, већ умрло

Као човјек осјетљиве савјести, учествовао сам у стварању Удружења књижевника Републике Српске, у рату 1993. године, на Јахорини, пред више од 50 књижевника из Србије и Републике Српске.

Учествовао сам и у његовом одржању и опстојању, а као доказ су моји чланци, трактати и истраживања.

Према Закону о удружењима и фондацијама, органи Удружења књижевника су: Скупштина Удружења, чланови Управе, предсједник Удружења, Надзорни одбор, Суд части и Комисија за пријем нових чланова. Ништа од свега тога није радило, нити је давало знакове живота за протеклих седам година.

Удружење је имало неки углед док је предсједник био Никола Кољевић, али када је изгубио државничке функције, остала му је само та функција на којој се није прославио, јер су га склонили из живота... као "самоубицу" којег су убили други.

Иза тога су биле бесмислене и свадљиве скупштине (у Палама, Зворнику, двије у Бањој Луци), на којим су писци личили на пијачаре, који се надмећу да продају јефтину робу.

Нерад Удружења произвео је "ницање" књижевних клубова, у којима има свега више него писаца, а највише оних који су се бавили кућном књижевношћу. Нерад Удружења надокнадила је Бањалучка подружница, која је само имагинарно при Удружењу књижевника Републике Српске (замрлом и умрлом), а захваљујући промућурном Здравку Кецману, она се регистровала на суду и има свој жиро-рачун, што је темељни доказ смрти Удружења књижевника Републике Српске. Како? Не могу подружнице, по регионалном, градском или било којем другом основу да се региструју као самостални правни субјекти, који користе име кровног удружења.  

Удружење већ седму годину није одржало ни годишњу ни изборну скупштину, ниједну сједницу Управе, Надзорног одбора, Суда части и Комисије за пријем нових чланова, а провејава у јавности да је поднесено 100 молби за пријем. (Гдје? У гробље живих мртваца!)

Закон о удружењима и фондацијама (члан 40) истиче да се удружење брише из регистра "ако је протекло двоструко више од времена утврђеног статутом за одржавање скупштине удружења". Скупштина је требала да се одржи сваке друге године, а за шест година није одржана ниједна, нити је удружење давало икакве знакове живота. Оно није замрло, већ умрло.

За сахрану и парастос постоје неизбрисиви трагови: "Рјешењем Министарства просвјете и културе РС од 13. децембра 2006. године, Удружење је добило средства у износу од 3.000 КМ да одржи сједницу Скупштине", која није ни помоћу трикова могла бити одржана, јер су писци неодговорни и имају оно што и заслужују. Њихово гласило "Залог" је споменик живим мртвацима, а његов застој да их нико неће учити како се живи, а то што су "научили" писати је њихов проблем и нека живе са њим.

Властима то добро дође. Нуде све писцима ако се сложе по оној народној: "Сложна браћа нове дворе граде, а несложна и старе разваљују". Нуде им просторије и професионализацију секретара Удружења.

Власт неће  писце који постављају услове, већ оне који прихватају оно што им се нуди. Осим тога, сваки писац је опасан свједок, што поштенији, то непоткупљивији.

Нуде им све осим парастоса за Удружење које није замрло, већ умрло, јер од писања се не може живјети, али може умријети.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.