Нестала кривина удесно

Напуштам град гдје важе двије ђавоље исповијести: ћути, не говори!

Прати ме јесење сунце, болна тишина и ријечи "недоба је истине". 

У Сарајеву се виде дуге сјенке рата.

У згради запечаћене тишине блистају слова "Aваза". Отужан је дизниленд за треће доба. Од загађене крви нерада зарђала је душа народа.

Сарајево није за расуте по шумским градовима свијет бајке од којег се коса диже у небо. Пекара "Енигма", а нигдје живог хљеба рада! Зрачи колективни суицид од избјегличке офанзиве сарајевских Срба.

Струји жеља: додај гас, убиће те тренуци једног мјеста...

Грађевински материјал, а нигдје строја за производњу будућности.

Да није свијетле стазе срца, не би знао правац кретања.

Слушам небеску литургију у језику тишине.  

Трговци тетовиране душе изложили су уштављене коже.

У проширеној димензији додирујем се са Оном која чека на крају пута.

Лишће умире и улази у загрљај сна зиме. Нестаје заспала ватра живота шуме.

Пловећа тишина открива тајну сусрета.

Сјајне рекламе од којих се не виде знакови поред пута.

Из облака послије кише шапуће неко тајанство.

Жене воле безгранично, а ако не воле не можеш их ни за једну димензију ухватити.

Зраче ријечи индијанског поглавице: "Правом живљењу је крај, наступа борба за опстанак."

У Травнику запухну плаве воде сјећања нобеловца Иве Aндрића. То је град Сенада Лисице са којим сам крао игле којима су тетовирали душе и пробадали кожу.

Цеста је влажна од неба које кашље.

Запух студи, сплаварти реума из педесет зима.

Камиони натоварени обловином нису власништво осиромашеног народа. Профитерска мрежа је видљива, а нису они који треба да је прекину. Крију се у залихама жеља напаћеног народа.

Шума – боје старог злата помијешана је са зеленилом у које је ушао вирус смрти.

Ко мајчине капи успомена, пада сипка киша. Шта је мајка пјесникова, ако није блиски зов даљине.        

Еколошки чиста ријека. Блиста се жута боја на дрвећу окупана кишом. Када нема кише ријека је као исплакане сузе планине.

По закону гравитације смеће подсјећа на однос човјека према  човјеку.

На стаблима плакате странке која гласачима нуди срце, а гута им душу. Од тога ударци изнутра.

Иза сваке кривине чека мисао коју треба ставити у крхку кошуљу језика. Небо се купа у бљештавој маси сунца које залази. Не дао ми Бог да заноћим са грешним мислима.

Ласером срца сијечем кривине до Бање Луке.

На крају пута чека Она која је крштавала ријечи. Сусрет тражи ћутање. Aко не буде тако, ријечи ће нас удаљити са лица мјеста.

Нестала је, код улаза у Бању Луку, посљедња кривина удесно.

Муња изнад ријеке поздравља окупане душе, рећи ће то Она која се љубила са свјетлицама. У прстима букти енергија душе, у очима је продужена рука додира. Она је згуснута свјетлост у небеском плаветнилу. Њена коса се замрси од струје мисли.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.