Непресушно врело лирике

БAЊA ЛУКA - Ко смисао живота није тражио, тај није живео, али ако га је тражио, никад није био довољно срећан, записао је великан српске поезије Јован Дучић, који је рођен на данашњи дан у Требињу.

О години рођења Јована Дучића постоје нејасноће. Перо Слијепчевић наводи да је Дучић рођен највјероватније 1872. године, а већи број истраживача тврди да је рођен 1874.

Оно што је сигурно јесте то да је један од сегмената његовог живота, у коме је проналазио смисао живљења, књижевно стваралаштво, оставило дубок траг у српској књижевности. На значај великог поете осврнуо се и књижевник Зоран Костић. 

Он је подсјетио да је књижевник Иво Aндрић на књизи својих приповједака коју је 1940. године поклонио Јовану Дучићу написао: "Драги господине Дучићу, нека Вам ова моја црвена књига каже ово: Ваше дело је постало својина једног народа; Вашим именом се заклињу поколења."

- Тачност ријечи из ове посвете потврдила се нарочито за оних година Дучићеве политичке, књижевне и духовне интернације; и поред маргинализације његовог пјесништва и то од стране институција комунистичког државног система Титове Југославије, дјело Јована Дучића не само да је претрајало и преживјело: толико је пулсирало и у том периоду, да се с правом може рећи да је на њему, у великој мјери, живјела и српска духовност - истакао је Зоран Костић и додао да српска духовност живи и сада, напајајући се из непресушног врела Дучићеве лирике.

- Aли, не само лирике, прибројимо ли његовим "Царским сонетима" и "Пјесмама о Отаyбини", путописе "Градови и химере", есеје "Моји сапутници", медитеранске трактате "Благо цара Радована" и "Јутра са Леутара", те историјску студију "Гроф Сава Владиславић"... - испричао је Костић.

Дучић је писао о љубави, жени, пјесницима, али и завичају и родној Херцеговини.

- Рођен на тој херцеговачкој граници између различитих климатских и географских типова, на том раскршћу вјерских, конфесионалних, а самим тим и традиционалних израза у култури, Дучић је, апсолутним пјесничким слухом, хватао све доминантне тонове те полифоније; зато је његова лирика јединствена, а Перо Слијепчевић пише да је ваљда због свега тога, од свих наших пјесника, гипкији и блиставији мајстор - нагласио је Костић.

Он подсјећа на есеј "Мисли о песнику" у коме Дучић наглашава да лиричар постаје велики пјесник тек пошто каже три истине - о љубави, о Богу и о смрти.

- A управо на тим мотивима Јован Дучић створио је своје трајно књижевно дјело. Њиме, дјелом, учинио је немјерљиво много за српски језик, културу, и за свој српски народ - закључио је Зоран Костић.      

Свијет и завичај

- "Јован Дучић", написао је Перо Слијепчевић, "подсјећа на оног митског краља Мидаса који је био уклет да претвара у злато све чега се дотакне"... Било као пјесник, било као прозаист. Било да је стварао у својој земљи, у периоду када је учитељевао, било у периоду кад је, као дипломата "од каријере", стварао у свјетским метрополама. У суштини, тај утисак намеће његов цјелокупни књижевни опус, Дучић је свој завичај најбоље сагледавао из далеког свијета. Као што је и свијет најбоље видио из завичаја - истакао је Зоран Костић.        

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.