Ненад Грујичић - Снага Шантићеве “Претпразничке вечери”

Песници су одувек покушавали да опевају Божић. Неки су успевали више, неки мање. Не може се о Божићу импровизовати стих, он тражи целу песму из срца.

Нема много антологијских песама посвећених Божићу. Али их ипак довољно има. Узмемо ли “Претпразничко вече” Алексе Шантића као ишчекивање Божића, ето нам топле породичне слике оличене у мајчиној тихости: “Ко симбол среће, наша мајка бдије,/ за скори Божић кошуље нам шије,/ и каткад на нас благе очи диже.” У тој антологијској песми отвара се читав један уређени свет породичног поноса и части, поштовања и реда.

Успомене у осами и напуштености бриде у тишини болног Шантића: “Кандило и сад пред иконом тиња,/ и сад је позно предбожићње доба,/ ал' глува јама сад је моја соба,/ а ја лист свео под бјелином иња.”

Ето нам песничке снаге у дивном чуду ишчекивања Божића, далеко до најмилијих, оних којих више нема... Али бадње пахуље топло милују душу и доносе срећу над срећама. Све је дато по закону споја неба и земље.

Петар Петровић Његош је најживље насликао значај и лепоту Божића у свега два стиха: “Нема дана без очнога вида/ нити праве славе без Божића”. Ово је ненадмашан двостих који одређују дубину и смисао Божића. Не само на симболичном плану, Божић је породична (колективна) радост без премца: “Брда јече, врте се пецива,/ гусле гуде, а кола пјевају... Све радошћу дивно наравњено.” Свако од нас носи нешто од пламичка усхићености Божићем; нема православног Србина, а да му се Бадње вече и Божић нису под кожу примили.

У честим селидбама, као дете, до своје шесте године, Божићу сам се радовао прво у Шајкашу код Новог Сада, а затим, до деветнаесте, у Гомјеници код Приједора. И једно и друго поднебље имају своје специфичности, своју боју и мирис, али свугде је рођење Господа Исуса Христа доживљавано на исти начин - у срцу.

Захвалан сам и мајци и оцу на топлом треперењу нада мном и сестром Надом, захвалан им на местима рођења, моме у Панчеву, сестрином у Новом Саду. Захвалан на задржавањима и краћим становањима у Земуну, Падинској Скели, Сибници и Новој Пазови. Свугде се догађао по један Божић. Тако су се године распоредиле и низале.

Захвалан сам на годинама проведеним у Босанској крајини, на Божићу у учараном амбијенту моје ране младости. Иако сасвим млада, мајка Стоја је, од своје седамнаесте године у новој породици показивала одану присност са Божићем, захваљујући наслеђеној топлини своје мајке, моје баке Тодоре. Све се указивало у очима, у светлици зенице и осмеха, у аурама на длановима. Неки надземни тријумф физичке присутности најближих насељавао је душе и горео неугаслом радошћу рођењем Господа Исуса Христа.

Отац Драшко, ојкачки господин Поткозарја, и за Божић давао је одушка своме надареном грлу да по сву ноћ и дан пева и игра у старом козарском колу са рођацима и комшијама. Духовите опаске на тему дионизијског аспекта Божића могле су се чути у многим ојкачама. Памтим једну барабинску, искошену, на сопствени рачун домаћина, духовиту, онакву каква је ојкачка природа у ствари, ојкачу која слави и жали даривање и голи живот, сиротињу и богатство: “Ој, Божићу, алај си бараба,/ оде моја печеница yаба.” Аспект паганског даје чар свакодневном ковитлацу живота кад се људи нађу скупа, на божићном слављу, кад проговоре и запевају, отресу бриге и дају себи на вољу.

Како год било да било, на овоме свету, пре нас, с нама и после нас, Божић је био и остао неугасла душа кућнога прага, мир Божји посвуда и у свакоме, а понајвише у нама самима. Владика Николај Велимировић пева: “На земљу слеће, и радост јавља,/ песмом и сјајем Бога прославља”.

Бадње вече сам скромно опевао у два сонета. И један и други сонет, у додиру, при читању, зближавају различите просторе мога детињства, уливају се један у други и пламте родитељском љубављу. Песма је остварена ако од ситних призора и мрвица свакодневице створи усталасану планину/низију значења у матерњој мелодији језика. Тада је доживљај песме скопчан са надахнућем које се изненада створи. Бадњи дан и Божић дају надахнућу пунији мисао, отварају унутрашње очи наших бића и непрекидно, на задивљујући начин певају у славу Господа: МИР БОЖЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Бадњи дан

Све су куће чисте, стижу Божји дани,

у нарамку - дрва, хлеб од прве сетве,

столице и стоци износе се вани,

машице за ватру, лопате и метле.

Бадњег дана увек склањају се ствари,

све игле и ноћи, шиљати предмети

са којима Божић може да се квари,

све оштро из куће мора да излети.

Јер по веровању очи би се гребле

мртвима из рода, зато све се склања

што оштрицом може да одагна претке.

На улици ватра, окупљене душе,

у пламену топи храстова се грана,

пуцање с карбидом у даљини чу се.

Ненад Грујичић

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.