Nenad Grujičić - Snaga Šantićeve “Pretprazničke večeri”

Pesnici su oduvek pokušavali da opevaju Božić. Neki su uspevali više, neki manje. Ne može se o Božiću improvizovati stih, on traži celu pesmu iz srca.

Nema mnogo antologijskih pesama posvećenih Božiću. Ali ih ipak dovoljno ima. Uzmemo li “Pretprazničko veče” Alekse Šantića kao iščekivanje Božića, eto nam tople porodične slike oličene u majčinoj tihosti: “Ko simbol sreće, naša majka bdije,/ za skori Božić košulje nam šije,/ i katkad na nas blage oči diže.” U toj antologijskoj pesmi otvara se čitav jedan uređeni svet porodičnog ponosa i časti, poštovanja i reda.

Uspomene u osami i napuštenosti bride u tišini bolnog Šantića: “Kandilo i sad pred ikonom tinja,/ i sad je pozno predbožićnje doba,/ al' gluva jama sad je moja soba,/ a ja list sveo pod bjelinom inja.”

Eto nam pesničke snage u divnom čudu iščekivanja Božića, daleko do najmilijih, onih kojih više nema... Ali badnje pahulje toplo miluju dušu i donose sreću nad srećama. Sve je dato po zakonu spoja neba i zemlje.

Petar Petrović Njegoš je najživlje naslikao značaj i lepotu Božića u svega dva stiha: “Nema dana bez očnoga vida/ niti prave slave bez Božića”. Ovo je nenadmašan dvostih koji određuju dubinu i smisao Božića. Ne samo na simboličnom planu, Božić je porodična (kolektivna) radost bez premca: “Brda ječe, vrte se peciva,/ gusle gude, a kola pjevaju... Sve radošću divno naravnjeno.” Svako od nas nosi nešto od plamička ushićenosti Božićem; nema pravoslavnog Srbina, a da mu se Badnje veče i Božić nisu pod kožu primili.

U čestim selidbama, kao dete, do svoje šeste godine, Božiću sam se radovao prvo u Šajkašu kod Novog Sada, a zatim, do devetnaeste, u Gomjenici kod Prijedora. I jedno i drugo podneblje imaju svoje specifičnosti, svoju boju i miris, ali svugde je rođenje Gospoda Isusa Hrista doživljavano na isti način - u srcu.

Zahvalan sam i majci i ocu na toplom treperenju nada mnom i sestrom Nadom, zahvalan im na mestima rođenja, mome u Pančevu, sestrinom u Novom Sadu. Zahvalan na zadržavanjima i kraćim stanovanjima u Zemunu, Padinskoj Skeli, Sibnici i Novoj Pazovi. Svugde se događao po jedan Božić. Tako su se godine rasporedile i nizale.

Zahvalan sam na godinama provedenim u Bosanskoj krajini, na Božiću u učaranom ambijentu moje rane mladosti. Iako sasvim mlada, majka Stoja je, od svoje sedamnaeste godine u novoj porodici pokazivala odanu prisnost sa Božićem, zahvaljujući nasleđenoj toplini svoje majke, moje bake Todore. Sve se ukazivalo u očima, u svetlici zenice i osmeha, u aurama na dlanovima. Neki nadzemni trijumf fizičke prisutnosti najbližih naseljavao je duše i goreo neugaslom radošću rođenjem Gospoda Isusa Hrista.

Otac Draško, ojkački gospodin Potkozarja, i za Božić davao je oduška svome nadarenom grlu da po svu noć i dan peva i igra u starom kozarskom kolu sa rođacima i komšijama. Duhovite opaske na temu dionizijskog aspekta Božića mogle su se čuti u mnogim ojkačama. Pamtim jednu barabinsku, iskošenu, na sopstveni račun domaćina, duhovitu, onakvu kakva je ojkačka priroda u stvari, ojkaču koja slavi i žali darivanje i goli život, sirotinju i bogatstvo: “Oj, Božiću, alaj si baraba,/ ode moja pečenica yaba.” Aspekt paganskog daje čar svakodnevnom kovitlacu života kad se ljudi nađu skupa, na božićnom slavlju, kad progovore i zapevaju, otresu brige i daju sebi na volju.

Kako god bilo da bilo, na ovome svetu, pre nas, s nama i posle nas, Božić je bio i ostao neugasla duša kućnoga praga, mir Božji posvuda i u svakome, a ponajviše u nama samima. Vladika Nikolaj Velimirović peva: “Na zemlju sleće, i radost javlja,/ pesmom i sjajem Boga proslavlja”.

Badnje veče sam skromno opevao u dva soneta. I jedan i drugi sonet, u dodiru, pri čitanju, zbližavaju različite prostore moga detinjstva, ulivaju se jedan u drugi i plamte roditeljskom ljubavlju. Pesma je ostvarena ako od sitnih prizora i mrvica svakodnevice stvori ustalasanu planinu/niziju značenja u maternjoj melodiji jezika. Tada je doživljaj pesme skopčan sa nadahnućem koje se iznenada stvori. Badnji dan i Božić daju nadahnuću puniji misao, otvaraju unutrašnje oči naših bića i neprekidno, na zadivljujući način pevaju u slavu Gospoda: MIR BOŽJI, HRISTOS SE RODI!

Badnji dan

Sve su kuće čiste, stižu Božji dani,

u naramku - drva, hleb od prve setve,

stolice i stoci iznose se vani,

mašice za vatru, lopate i metle.

Badnjeg dana uvek sklanjaju se stvari,

sve igle i noći, šiljati predmeti

sa kojima Božić može da se kvari,

sve oštro iz kuće mora da izleti.

Jer po verovanju oči bi se greble

mrtvima iz roda, zato sve se sklanja

što oštricom može da odagna pretke.

Na ulici vatra, okupljene duše,

u plamenu topi hrastova se grana,

pucanje s karbidom u daljini ču se.

Nenad Grujičić

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.