Некажњени читач будућност

Нема горе болести од сиромаштва, знана је истина, али то више није фикција, већ хетероанамнестичка анамнеза за коначну дијагнозу Фројдових "неподношљивих околности".

Као мало ко у овој држави која личи на сплав који прокишњава, на вријеме сам указивао на грешке, пјесмама, драмама, чланцима, истраживањима, као и неким другим јавним наступима. Сада, када је сасвим сигурно касно за анамнезу, дијагнозу, али и терапију, ред је да кажем да се власт обогатила, а народу је у наручју оставила вишак немања и свето сиромаштво. Душу му је разапела на штрикове. Побили су српске јунаке, сада је народ зацрњен круг. У бесудној држави све је било могуће.

Још 1993. године објавио сам у књизи "Молитва за мртве" да је лоповска олигархија с Пала украла од попа Бога, а од Паљана град". "Мали Стаљин", како Велибора Остојића назива Раде Р. Унковић у роману "На путевима зла" (чији сам ја издавач) тражио је од Ратка Aџића, тада министра унутрашњих послова, да ме затворе, али Ратко то није хтио да чује. У "Српском гласу" ставио се у моју одбрану тада градоначелник Предраг Радић.

Први сам истражио да се апсурдно ратује, односно да се не ратује ради националних, већ ради лоповских интереса: пођи-стани-одустани! Иза тога сам објавио истраживања, у скоро свим прогресивним новинама, "Профитери - пауци рата". Монодраму "Оде, а да није погинуо" изводио сам сам (тридесет пута), јер је Раде Симовић није смио уврстити у програм Фестивала монодраме "Срна-феста". У њој, између осталог, пише оно што сам јавно говорио: "Воле профитери девизне џихадлије, него мене Србина Светосавца, тропрсташа… Надмудрили су и Кафку, споменици су поцрвењели од стида, али они нису…"

Излазећи из Сарајева, рекао сам да профитери граде аеродром на романијском Тибету, да им небески народ узлети у небо, а он ће у црну земљу пропасти с тугом.

Када сам им говорио да не манипулишу са Биљаном Плавшић, они ме нису слушали, а онда сам, у Сокоцу, на Спасовдан, када је и Бог од злих људи узлетио у небо, основао њену странку. Од тада сам био прогоњен, чак и у Црној Гори, од мафије, што знају многи људи са Сокоца, Пала, Лукавице, Власенице, Милића, Бијељине, Бање Луке…

Када су затворили Милована Бјелицу, мене су хватали као таоца. Побјегао сам код Рајка Дукића, а он ми је рекао да ни у Милићима нисам сигуран. Кренуо сам према Љубиши Савићу Маузеру, а успут сам навратио код владике Василија, са братом Вељком. Он нас је примио, нудећи да ме склони у манастир, а онда ме чудесно запитљиво погледао и рекао: "A је ли вама комплекс што вас нису израфалали умјесто Бијелог Вука…" Отишао сам код Маузера, а он је већ био у Палама…

Предвидио сам странке расцјепнице: Српску радикалну странку, Српски народни савез, Социјалистичку партију и сада осипање СДС-а изнутра…

Од ове државе нисам узео ништа, ни на Сокоцу ни на Палама, а ни било шта из Олова. Продао сам стан у Сарајеву и купио скромну кућу на Палама, сасвим солидну и довољну за живот.

Нико ме није купио, а нисам купљени свједок.

Као књижевник и истраживач социолошко-психолошких феномена и појава, али и као радник ЈПШ "Српске шуме", имам право да свему овоме дам јавну димензију, без замагљивања, без злорјечивости, с правом мјером, с осјећајем не само за оно што је овдје и сада, већ и оно што ће доћи. A дошло је: народу свето сиромаштво и вишак немања, а тајкунима и лоповској олигархији куће, станови, зграде, градови… Момчило Мандић ми је рекао у Београду, када сам дошао са рањеницима у Биро Владе РС, да ће купити пола државе коју смо ми залијевали крвљу… И купио је. Само у Лукавици има три пумпе. У његовом родном Калиновику, људи кажу: "Када сви спавају, Мандићи раде." Тачно, али дабогда га стигле сљедеће двије народне пословице: "Отето - проклето" и "Дабогда имао па немао", са мојим потписом као некажњени читач будућности!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.