Небојша Шурлан: Глумцу се вјерује само кад је искрен

Морам да споменем да сам имао дугу паузу у бављењу глумом, јер сам се бавио режијом музичких спотова који су средином деведесетих постали тренд. Жеља за глумом се јавила и почео сам са мањим улогама у серијама и филмовима, а сада бих издвојио филмове попут "Видеотека" и "Олуја".

Почело је тако што сам добио сам дечију песму, само глас без музике, толико је тужно звучало да изгоре крв и сузе, од туге бих запалио земљу. Аутор ми је сугерисао да би то било добро за неки филм или позоришну представу везано за дешавања деведесетих на ратним просторима.

Рекао је ово за "Глас Српске" Небојша Шурлан, глумац и један од чланова легендарне сарајевске сцене "Обала", објaшњавајући зашто се вратио глуми након дуже паузе и како је почео да ради на ауторском пројекту, монодрами "Андрић: Морам да проговорим". Како овај глумачки ветеран и режисер наводи  ријеч је о монодрами која је настала након дугогодишњег истраживања литературе, архива и интервјуа који говоре о свакодневном животу нобеловца Иве Андрића.

- Мени се само јавила идеја да би тај тужни дечак ту песму сваки дан певао долазећи Андрићу на гроб и тако је настао наслов монодраме и прва реченица коју проговорам у представи јесте: "Морам да проговорим".
Дакле, глумац се пита што баш долази код њега и на многа друга питања даје одговоре. Знамо да има разних тумачења и својатања Андрића, али ја баш желим на основу многих података и прочитаних књига да понудим гледаоцима истину или што кажем на крају "сад од Андрића знате ко је Андрић". Искрено, имао сам страх како ће публика прихватити моје ауторско кроз монодраму, делом зато сам за прва играња одабрао Београд, Бањалуку и Сарајево. Морам признати да сам одушевљен пријемом код публике и у свим градовима публика је исто реаговала, што ми је дало потврду да би требало да играм где год има гледалаца који желе боље упознати нашег јединог нобеловца и на неки начин обележити пола века од смрти Иве Андрића, а и сами видите да је и даље актуелан његов живот и његова дела - рекао Шурлан.

ГЛАС: Иза Вас су прва играња овог пројекта, како у Србији тако и у Републици Српској. Позоришне сале су пуне и какве су реакције публике, шта Вам људи говоре након завршене представе ? 

ШУРЛАН: Публика углавном аплаузом на крају покаже све о ономе што је гледала. Мени су битне и реакције колега у Сарајеву, рецимо моја Амина Беговић са класе, затим Хасија Борић, Мики Трифунов, Јасмин Дураковић, Меша Медојевић, сви су дали позитивно мишљење и честитали тако да мислим да дуго спремање представе није било узалуд, а то су ми и рекли. Такође,  похвалили су ме матуранти гимназије који су након играња у Студентском позоришту сачекали после представе да ми кажу речи подршке и дали ми уверење да би што више младих људи требало да погледају монодраму.

ГЛАС: Од Андрићеве смрти прошло је 40 година, његово дјело живјеће вијековима, али вјечни колоплет мржње и љубави у БиХ и даље траје несмањеном жестином. Андрића смо читали, али колико смо га разумјели као читаоци?

ШУРЛАН: Андрићева дела су целовита и морају се само таква схватити и извући поуке да би народи који живе разрешили све своје сукобе и односе да би дошли до истине, да би срећније и боље живели. Он је у исто време идеалан злонамерним да његовим неким одлукама и манипулисањем реченицама из дела шире мржњу и злоупотребљавају Андрића. Зато у самом завршетку представе он каже: "Док сте живи ви можете да реагујете на оно што се вас тиче, али после смрти"? Ту долази до мог става као уметника који говори кроз Андрића шта би сад Андрић поручио тим злонамерницима да је жив, а за то је најбоље погледати представу (ха-ха-ха).

ГЛАС: Дипломирали сте у осамдесетим годинама прошлог вијека монодрамом "Цигански живот", сада играте поново монодраму. Зашто се глумци враћају тој форми која га ставља огољеног и самог на сцени пред публиком?

ШУРЛАН: Прво огромна је храброст глумца играти монодраму, углавном је то потреба да покаже свој став кроз свој позив глумачки. Глумаца је много, а позориште и добијање шансе да играју оно што желе је срећа, зато предлажем глумцима поготово младим колегама да не губе време, него да сами стварају представе па биле оне са мање улога или монодраме, ту ће много научити и себе наметнути и публици и редитељу. Једном речју, нема чекања. Многи глумци имају своје независне продукције и тако постају битни у целокупној позоришној понуди.

ГЛАС: Мимо позоришне умјетности публика има често прилику да Вас гледа на малим екранима. Глумили сте у многима нашим серијама и филмовима, додуше, то су мале и споредне улоге, али и те како важне и запажена. Уосталом, Станиславски је рекао: "Нема малих улога, има само малих глумаца" и Ви сте то у више наврата доказали својим глумачким умијећем. Да ли бисте могли издвојити неки филмски пројекат који Вам је најближи срцу и због чега? 

ШУРЛАН: То су биле серије "Ургентни центар", "Династија", "Игра судбине",  "Љубавни залогаји", " Певачица",  "Авионџије", а кад је реч о филмовима то су "Видеотека" и "Олуја". Морам да споменем да сам се окренуо писању сценарија за играни филм, који је код неких мојих колега глумаца и редитеља добро прихваћен, тако да улазим у потрагу за продуцентом и ако буде среће надам се снимању филма који је по мени неки наставак црног таласа којег обожавам.

ГЛАС: Поменули смо малоприје да сте Ви глуму завршили у једној од најбољих сарајевских класа, то је чувена класа Емира Кустурице. Заједно са Вама су студирали великани нашег глумишта Жељко Нинчић, Емир Хаџихафизбеговић, покојни Харис Бурина. Прошло је много времена од тих студентских дана, претпостављам да свака помисао на то вријеме буди носталгију, ипак су то била нека љепша времена из више фактора. По чему највише памтите студентске дане у Сарајеву половином осамдесетих година прошлог вијека ? 

ШУРЛАН: Ми смо као студенти покренули тад нешто ново у Сарајеву на Академији, а то је сцена "Обала" која је за месец-два постала апсолутни хит у Сарајеву и региону. Ту су настале представе "Плес 80их", "Буба у уху", "Аудиција", "Биће Биће", "Мрешћење шарана". Слободно могу да кажем да смо генерацијама створили једну сцену која по мени тренутно није оно што смо претпостављали да ће бити. Позориште мора да има што већу понуду и репертоар и што више представа, мора се борити за публику, а то је могуће добрим представама. Моја је жеља да у сваком граду где постоји позоришна сцена играм монодраму "Андрић, морам да проговорим".

ГЛАС: Кад смо код студентских дана. Како то изгледа када Вас глуми учи један од највећих свјетских редитеља Емир Кустирица. Шта је то чему Вас је највише научио? 

ШУРЛАН: Професор нас је научио да поред глумачких вештина и заната да бисмо били комплетни уметници морамо изградити свој став кроз одабир улога, затим често непристајање на нешто лоше или подилажење публици јефтиним и безвредним представама. Многи познати глумци продају своју популарност прављењем више естрадног позоришта којем је циљ новац, а публика има тренутно задовољство које изласком са представе престаје. Публика мора да после представе буде богатија за нешто што је видела у представи. Сматрам да је позориште школа живота где би многе ствари гледалац требало да научи. Глумци имају тај таленат да осете лаж и истину и често су у првим редовима у борби за истином, а то се једино учи на нашем факултету. Знате, глумцу се верује само кад је искрен.

ГЛАС: Када бисте имали могућности да мијењате културни свијет у којем се тренутно налазимо, како би то изгледало из позиције Небојше Шурлана и шта се може учинити да култура не постане један бескрајни ријалити јефтиног укуса и скупе технологије? 

ШУРЛАН: Прво би требало држава да издваја више за културу, јадна је држава којој буџет за културу почиње са нулом. Требало би дати успешним компанијама обавезу да донирају култури независне пројекте. Уметницима би требало вратити могућност и пружати помоћи из министарстава културе. Увести обавезу културних институција да годишње помогну независним продукцијама и отворити им широм врата за долазак до публике. Удружењима дати што веће бенефиције и учинити уметнику живот достојним.

ГЛАС: Комад "Андрић: Морам да проговорим" је актуелан, игра се тренутно и играће се још дуго, осим њега, какви си други планови када је ријеч о умјетничким обавезама, уколико се данас нешто стиже планирати?

ШУРЛАН: Баш имам планова што се позоришта тиче. Имам сада веома озбиљна и већ су готова два текста "Ковид апартман, случајни сусрет у Секси шопу" и "Острво". Жеља ми је да једну, камерну сцену покренем од октобра у Београду са идејом да углавном репертоар буде од праизведби и маштам да та сцена проговори кроз позориште о свему што гледаоце брине и да им помогне у разрешењу својих недоумица. Такође, ускоро ме очекују многи градови у којима ћу гостовати, између осталог у  Вишеграду, Травнику, Херцег Новом, Бијељини, Брчком, Зеници.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.