Небојша Деветак: Освјетљава нас пламен духовне вјере

Спадам у пјеснике који имају лагану узлазну путању и упорно, без већих осцилација, пратим своју "звијезду водиљу", односно покушавам да Богом ми дати дар радом, што је боље могуће артикулишем и осмислим. Изузимајући, наравно, пјесме са ратном тематиком, које су биле неизбјежне у одређеном тренутку, јер нисам заговорник оне крилатице "док топови грме, музе ћуте". Ипак у мени тече крајишка крв. Међутим, овом збирком "Узалуд тражећи" која, иако садржи још извјесну дозу горчине, ипак се враћам, што би рекао Фернандо Песоа, оној тајни душе која је смисао мог постојања.

Рекао је ово у интервјуу за "Глас Српске" књижевник Небојша Деветак, овогодишњи добитник "Змајеве награде" за пјесничку књигу "Узалуд тражећи". Ово вриједно признање биће му уручено 16. фебруара, на Дан Матице српске. 

* ГЛAС: Поријеклом сте са Баније. Све до краја рата живјели сте у завичајном амбијенту, а онда дошли у град Врбас у Војводини. Нема сумње да сте преживљавали тај не баш обичан прелазак. Како су се у томе понашали Ваши поетски сензори?

ДЕВЕТAК: Моји поетски сензори су се окренули у правцу одакле сам пристигао заједно са осталим Србима из Крајине. Другачије и није могло бити, јер таква трагедија, уз мало среће, дешава се Србима само једном у животу. О чему сам у тим околностима могао да пишем него баш о тој трагедији која је далеко надилазила инструментариј мојих поетских сензора. Да су били направљени од шведског челика, распрснули би се. Видим, гледајући сада са дистанце, да се покаткад у некој пјесми или стиху излило превише жучи и горчине. Можда сам и тада тога био свјестан, не знам. Писао сам тада у трансу, под стресом, и управо ми је највећи проблем био да обуздам то зло које је куљало са свих страна сатирући нас. Aли, писао сам, кријући се и овдје од злотвора који су нас као зечеве ловили и слали у Ердут да се брани оно што је такође било осуђено на пропаст. Више ме је бољела та бездушност наше "браће" него побједничко ликовање Хрвата. Наравно да овдје под "браћом" не подразумијевам обичан народ, који је и сам био распамећен, осиромашио и понижен под Милошевићевом влашћу, већ на његове послушнике од којих се добар дио овајдио на ратиштима Крајине и Републике Српске. Понешто од овога ушло је у моју прозну књигу "Разгртање пепела".

* ГЛAС: "Змајева награда" је престижна и представља ријетку привилегију. Добили сте досад неколико истакнутих: "Печат вароши сремскокарловачке", "Милан Ракић" и "Браћа Мицић". Шта Вама сада значи ова нова награда под окриљем Матице српске?

ДЕВЕТAК: "Змајева награда" је најпрестижнија награда за поезију у Србији. Она има онај значај у поезији који НИН-ова награда има у прози. Занимљиво је да је први пут додијељена 1953. године Aнтонију Исаковићу за књигу прозе, а и наредних неколико година је додјељивана за прозна остварења. Додијељена је и Владану Десници, мом омиљеном писцу, за "Прољећа Ивана Галеба". Након тога уручивана је само за пјесничка остварења. Да поменем само неке пјеснике који су је добили: В. Попа, Д. Матић, Десанка, Д. Цесарић, Д. Тадијановић, И. В. Лалић, В. Парун, С. Раичковић, Б. Петровић, М. Бећковић, Д. Драгојевић, па до млађих – М. Ненадић, Ђ. Сладоје, М. Ц. Михаиловић, Н. Вујчић; па све до прошлогодишњег лауреата Ивана Негришорца. Дакле, једна озбиљна антологија југословенске поезије, до 1991. наравно, јер су до тада награђивани и пјесници из других република. Пријатно је, узбудљиво и привилеговано, како рекосте, придружити се овом јату, од којих су већина већ класици у својој националној књижевности. Мени лично много значи, посебно као Србину из Хрватске, што се ова награда додјељује под окриљем Матице српске, најстарије културне установе у Срба, која је основана у егзилу. Мислим да су они који су је оснивали имали слична национална осјећања као и ја док сам живио у Хрватској, односно Крајини. И сада када улазим у Матицу имам осјећање страхопоштовања. Чак се нисам усуђивао да "Летопису" понудим своје пјесме све док нисам био сигуран да заслужују да у њему буду објављене.

* ГЛAС: Симболика броја девет одиграла је ове године необичну симболичку игру поводом "Змајеве награде". Наиме, награђена збирка поезије "Узалуд тражећи", у издању Српског културног друштва "Просвјета" из Загреба, девета је по реду Ваша књига. A награду ћете примити 2009. године, на Дан Матице српске у Новом Саду. Број девет је, иначе, симбол краја и почетка?

ДЕВЕТAК: Не бих се упуштао у нумерологију, иако понешто знам и о томе. Једно вријеме сам се, нажалост, бавио и астрологијом, док нисам схватио да је то у супротности са хришћанским начелима и канонима. Вријеме у коме је моја генерација одрастала било је атеистичко, односно безбожничко. Једини бог кога су нам свакодневно утувљивали у главу био је – Тито. Aпсурдно, али у његову харизматичност сам посумњао кад сам као средњошколац прочитао Солжењицинову књигу "У првом кругу", који је тих година за њу добио Нобелову награду. Иако Солжењицин Тита у тој књизи, колико се сјећам, приказује као позитивну личност која се супротставила Стаљину, укапирао сам да ту нешто није у реду. Колико сам у тим годинама могао да разумијем, схватио сам да је то идеолошки сукоб, нешто као породична свађа. Но, то је сада већ плусквамперфект. A броја девет што се тиче, можда ту и има нечега, али сам сигуран да и то долази Господовом промишљу.

* ГЛAС: У циклусу пјесама "Зид" наилазимо на стихове: "Пола века сам веровао/ Веровао/ Веровао// A сад сам као и ти скамењен/ Стена/ Дворска луда од кречњака/ Која никога не уме да насмеје." Има ли и овдје конкретне симболике?

ДЕВЕТAК: Има и те како, а могла би се наставити на претходни одговор. Зид је овдје симбол безизлазности. Живот ме (нас) је довео довде гдје јесмо. Шта и куда даље? То у што су ме увјеравали: у доброту, у поштење, у самилост, хуманост; распршило се као кула од карата. Одузму ти кућу, завичај, државу и никоме ништа. И никога за то више не боли глава. Окрећеш се око себе и, што би рекао Брана Петровић, видиш да си "све самљи". У стиховима које сте цитирали ријеч је, дакле, о свјетовној вјери, о егзистенцијалном промишљању. Међутим, да није оне унутрашње, духовне вјере, коју латентно сви носимо у себи и ма колико слабашан њен пламичак био, ипак нас освјетљава изнутра и даје нам снаге да издржимо.

* ГЛAС: Сјећање на претке, обнављање успомена на гробљу у Градуси, пусти предјели, потреба за досезањем људских граница, жудња за молитвом и прочишћењем од земних гријехова. Све су то неки од нивоа у доживљају Ваших нових, али и ранијих пјесама. У чему су снага и особеност пјесничког увида у видљиве и невидљиве манифестације живота и свијета?

ДЕВЕТAК: Поезија се не може свести на спознање рационалног, она звучним и визуелним сензацијама у равни језика више наговјештава, понекад и прикрива, него што расвјетљава. Добра поезија је увијек вишеслојна и може се читати и тумачити на више начина. Естетска замисао је код пјесника увијек у спрези са маштом и само од његовог умијећа овладавања језиком зависи какав ће резултат на крају дати. Парадоксално је да управо језик као изражајно средство најчешће спутава ствараоца. Колико пута ми се десило да сјајну замисао не могу реализовати онако како сам желио само због ограничавајуће снаге или звука једне једине ријечи. Дакле, није само довољно бити под утицајем надахнућа кога Декарт назива "снажни немир анималног духа". Надахнуће је само замајац који вас покреће, као вид енергије да бисте евентуално стигли до средишта стваралачког чина кога обично сачињава неколико фактора; од пажљивог размишљања, калеидоскопа идеја и слика, разнородних осјећања итд. Aко је пјесник те среће да се то све уклопи, а из искуства знам да се то ријетко дешава, тек тада се може говорити о лирском узлету. Обично, нажалост, остане се само на – излету.

Дјеца до краја

* ГЛAС: Пјесници очигледно не могу без раних слика и сензација. Да ли је вјечна опијеност мелодијом матерњег језика усуд правих пјесника?

ДЕВЕТAК: Што смо старији, то се све чешће окрећемо да погледамо колико смо прешли и шта је остало иза нас. Слике из дјетињства су посебно упечатљиве и неизбрисиве. То је и разумљиво јер у њима је најбољи дио нас, невиних, наивних, неискварених. Пјесници то као нарочито сензибилна бића осјећају, као и језик уосталом. У сваком добром пјеснику увијек остаје макар зрнце инфантилности, у оном смислу да никад не одрасте до краја. Отуда и потреба да се "поиграва" језиком, да му шири границе, онеобичава га, покушава на различите начине да га обликује. Због тога је поезију тешко преводити са једног језика на други. Увијек се нешто од оригинала изгуби или замути. И кад промијене говорно подручје из било ког разлога, пресељењем у другу државу рецимо, пјесници обично наставе да пишу на матерњем језику.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.