Фото: ГС
"Иза тих очију" је у почетку био текст са написаних седам сцена у којима људи говоре о псима... на овај или на онај начин. Приметио сам да, кад су пси у питању, све је појачано. И љубав, и мржња, па ми је деловало да су пси добар кључ за читање човека и друштва у коме живимо.
Пси нам служе да нас утеше, да нас са неким упознају, да нас суоче са смрћу, јер живе краће од људског живота, али ипак дуже од једне љубавне везе (па онда пси постану и предмет "оставинске расправе, нпр"...
Рекао је ово за "Глас Српске" Небојша Циле Илић, глумац, али и сценариста и режисер, који ових дана у ГП "Јазавац" припрема представу "Иза тих очију". Иако овај славни умјетник истиче да је прије свега глумац, он потписује текст и режију комада који, говорећи о псима, много тога каже и о људима.
- И цела та индустрија око паса ми је занимљива. Врсте хране коју једу, вакцине, пасоши, чипови, фармацеутика, па чак и психолози за псе које плаћамо. Такође, ту су и нека етичка питања, лојалности, спремности на жртву, љубави, себичности, смисла... Све то је добар фундус тема од којих се може направити представа. И морам да додам, много сам срећан овде у Бањалуци. Хвала Богу на сусрету са овим дивним људима који су се окупили око позоришта "Јазавац" - рекао је Илић.
ГЛАС: У посљедње вријеме сте све чешће ангажовани као позоришни писац и режисер, једна постепена промјена локације са позорнице на простор иза ње. Наравно, и даље радите као глумац, али како је дошло до ове ауторско-умјетничке дислокације и шта Вас је одвело у списатељске воде унутар театра?
ИЛИЋ: Ја сам глумац. И ови "излети" ме никада неће убедити да постајем редитељ, или писац! Јако поштујем ове професије. И жељу да се ја њима бавим добио сам чекајући свој основни, глумачки посао. Имао сам неке идеје и био храбар да их изведем до краја... рачунајући на све могуће грешке које ћу успут направити. Успут, ови нови увиди, чини ми се, много ми значе за бављење мојим основним занимањем - глумом.
ГЛАС: Кад смо већ код писања, који су Вас умјетници мотивисали да се упустите у драматуршке воде, ко је на Вас утицао, како у периоду када сте били конзумент позоришта, тако и данас кад дјелујете, као ствараоца, и због чега?
ИЛИЋ: Сигурно нећу бити много оригиналан кад кажем Симовић, Поповић, Ковачевић, Нушић, Стерија, Чехов... Додао бих ту још и ауторе попут Карвера, Остера, Џармуша, Тома Вејтса... Они нису сви драматичари, али заправо јесу! И додао бих још једног, мени најдражег - Горана Стефановског!
ГЛАС: Недавно је на сцени "Петар Кочић" у Народном позоришту РС постављен још један позоришни комад из Вашег пера, то је представа "Кућа". Представа је наишла на доста лијепих коментара упућених како за режију и глумце, тако и за сам текст. Тема је врло актуелна, нажалост, све нас је више по свијету, а све мање код наше куће.
ИЛИЋ: Чини ми се да је, нажалост, још горе од тога. Проблем је што смо ми који смо остали код куће такође странци! У сопственим градовима. Наша друштва се мењају брзином коју ми више не можемо да испратимо!
ГЛАС: На филму и телевизији сте остварили велики број улога. Једна од препознатљивијих је улога Бошка Симоновића, али дјелује да сте након те хит роле свима драгог Дунстера мало "бјежали" од комедије као жанра. Не волите то класификовање у један стил. Да ли наше глумиште даје могућност луксуза да глумац бира улоге?
ИЛИЋ: Што се тиче улога, њиховог бирања, враћања, итд... ја имам, хвала Богу, луксуз да их повремено одбијем. Моје учешће углавном зависи од целог пројекта, а не само од моје улоге. Помирио сам се давно са тим да телевизија диктира однос јавности према мени, али не бавим се тиме! У том смислу - позориште је моје уточиште...
ГЛАС: У задње вријеме много се снима на нашим просторима, првенствено у Србији. Међутим, теме серија и филмова махом су криминогеног карактера, превише мрака и моралног мртвила провијава кроз многе пројекте... Ријетки су пројекти попут серије "Мама и тата се играју рата" у којем играте једну од улога. Не чини ли Вам се да у овим сулудим временима ипак мало претјерујемо са мрачним темама као да је нормалност постала табу тема?
ИЛИЋ: Чини ми се да није мрак оно што је доминантно у нашој ТВ продукцији. Мислим да је то хаос! Неколико хиљада епизода неке ТВ сапунице, седма, осма, девета сезона неке серије, римејкови старих серија (у којима и сам учествујем). На крају крајева, огроман шум од бројних серија заглушује неке озбиљне ствари које су се појавиле! То све има и своје добре стране, наравно, ништа није тако једноставно.
ГЛАС: Позната српска редитељка Татјана Мандић Ригонат каже да живимо у времену владавине кича и неолиберализма. Како бисте Ви описали савремено друштво у којем дјелујете као умјетник, али и живите као сваки други грађанин?
ИЛИЋ: Не знам одговор на ово питање. Имам утисак да је све - небитно. Раније, кад би изашла нека добра представа, књига или филм, годинама би причали о томе. Данас све траје највише један минут, долази нешто ново о чему се говори, а и то је већ следећег секунда старо! Сурово је, све је материјално, све иза себе има неку агенду. Сви се питају шта је данас курентна роба - па онда то и праве..., али док праве, то већ више није курентно...
ГЛАС: Морамо се осврнути и на позоришну каријеру гдје сте такође остварили велики број маестралних улога за које сте и награђивани у више наврата. Како Вам данас дјелује српско позориште? Радите са обе стране Дрине, играте и у региону, искуства имате на неколико нивоа позоришне продукције, јесте ли оптимиста или песимиста у погледу будућности српског театра?
ИЛИЋ: О позоришту не треба бринути. Оно ће опстати. Не постоји случајно већ неколико хиљада година. То је дубока потреба човека, а не само нека ствар забаве.
ЦРЊАНСКИ
ГЛАС: Нисте крили да је једна од Ваших неиспуњених жеља адаптација "Романа о Лондону" великог Милоша Црњанског, да ли је остало на жељама?
ИЛИЋ: Не сећам се да сам тако нешто рекао, али можда и јесам, јер сам неколико година читао само Црњанског... А ми позоришни људи смо оболели од тога да сваки садржај који нам се допадне морамо да претварамо у театар!
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.
Најновије вијести из рубрике