Небојша Брадић, редитељ и драматург, за “Глас Српске”: Без драме не може да постоји демократија

Александра Глишић
Небојша Брадић, редитељ и драматург, за “Глас Српске”: Без драме не може да постоји демократија

Сада не бих умео да пишем о Балкану. Овде је постала неизбежна судбина да без међународног посредовања балкански брод тоне јер га саботирају главни играчи на Балкану, острашћени локалном борбом за власт, а глуви и слепи за потребе целине коју саркастично називају “наш народ”.

Будући да се све то непрекидно понавља, како у прошлом, тако и у садашњем времену, не верујем да ће и у будућности бити другачије. А волео бих да напишем једну комедију сличну оној коју је написао Бернард Шо, која се зове “Оружје и човек” и дешава се за време несрећног српско-бугарског рата.

Ријечи су ово редитеља и драматурга Небојше Брадића који је више пута сарађивао са Народним позориштем Републике Српске у Бањалуци, а чест је гост на премијерама у овом театру.

ГЛАС: Да ли ускоро можемо да очекујемо нову сарадњу са националним театром Српске?

БРАДИЋ: Рад у Бањалуци је за мене био “изненађење душе”, како Шилер назива инспирацију. Леп град, добар театар, фини свет... Радовала би ме нека нова прилика.

ГЛАС: Међу режијама имате и Еурипидову драму “Жене из Троје” у извођењу глумаца из приштинског Народног позоришта и зајечарског позоришта “Зоран Радмиловић”. Колики је изазов представљао овај комад и јесте ли међу оним људима који сматрају да је Троја била на подручју бивше Југославије?

БРАДИЋ: “Жене из Троје” су изазован и дубок комад. Савремене Троје се налазе у близини античке, а избеглице које долазе из правца Блиског истока сведоче о равнодушности коју западни свет има према људским осећањима, било да су то дубока патња или немоћни гнев због губитка најближих. Они, који повлаче потезе модерних ратова, остају глуви и неми на овај крик. Поређења са модерним “Тројама” су увек могућа - наше време додаје нова значења како питањима тако и одговорима на њих. И, без обзира на то што античка Троја није била на Балкану, многе наше “Троје” су доживеле сличну судбину. После извођења ове представе у Грачаници, али и на бројним фестивалима у Србији, мислим да је публика била “покренута” бројним асоцијацијама, позитивним и негативним идентификацијама, размишљањима о узроцима и последицама људске деструктивности и неминовним закључком како страшнија од болне и предуге историје може бити једино судбина појединца у њеном ковитлацу.

ГЛАС: Осим на позицијама управника више позоришта, налазили сте и на мјесту министра културе и информисања у Влади Србије. Дајемо ли и приближан значај култури какав би требало да има? Гдје се српска култура институционално налази у односу на земље у окружењу, али и европске државе?

БРАДИЋ: Питање српске културе се понекад боље препознаје у иностранству него у земљи. Тај поглед са стране није сјајан. Наш успех у будућности зависиће од растућег броја националних талената. Морамо да препознамо, негујемо и развијамо ове таленте од раног доба. С друге стране, као камен темељац у трансформацији културног модела видим креативност, која једина може да да одговоре на питања како се данас, које је у временској турбуленцији и ужурбаности постало сутра, прави позоришна представа, концерт, фестивал, музеј, фабрика, град... То није само проблем наше државе, већ и нашег окружења, које популарно називамо западни Балкан.

ГЛАС: Режирали сте и у грчким позориштима, али посебно сте се бавили савременом српском литературом и драматизацијом (“Проклета авлија”, “Дервиш и смрт”, “Златно руно”, “Корени”, “Тврђава”...). Јесу ли српски писци још недовољно ишчитани од стране критике, али и од читалаца? Да ли су филмске и позоришне адаптације прави начин да писце и њихова дјела вратимо читаоцима? Серија “Корени” је један од примјера.

БРАДИЋ: Чини ми се да данас живимо у свету у којем као да Андрић, Црњански и Киш нису написали ниједну реч. Како је до тога дошло? Превласт технологија и медија у односу на садржај, у глобалном свету, па и код нас, све више гута, скоро прождире тековине културе. Технолошке иновације и брз пренос информација све надмоћније потискују језик, писану реч, знање и непосредни уметнички доживљај. Због тога је и адаптација литерарних и драмских дела за филм и телевизију један од путева популаризације, а када се ради о телевизијским “Коренима” и стварања потпуно нових дела. Због тога се са нестрпљењем очекују и Ћосићеви “нови Катићи” и Пекићево “Беснило”.

ГЛАС: Аутор сте бројних есеја о позоришту и литератури. Живимо ли у времену када је стварност сликовитија од било које драме?

БРАДИЋ: Данас се води црни рат. Он је проузрокован у прошлости када су, са фаталном ароганцијом, моћне земље експлоатисале слабе и рањивије земље. Али, он не може да се врати у прошлост, као што ни комунизам није могао да изгради будућност. Наш свет се суочава са катастрофом, а да ми тога нисмо довољно свесни. Пошто је тако, чини се бесмисленим да се прича о драми. Ми смо заборавили да су драма и прве институције демократије створене заједно и у исто време. Обе су биле неопходне да би се створила и делила људска одговорност и аутономија. Грци су створили нашу драму како би анализирали своје митове и очували људске императиве - да би те императиве учинили одрживим у свету који се мења како бисмо могли да наставимо да живимо у историји и да будемо људи. Драма има само једну једину тему: правду. Без драме не може да постоји демократија зато што је драма логика људскости. То је велики терет који лежи на савременој драми.

ГЛАС: Професор сте глуме на Академији лепих уметности у Београду. Којим ријечима студенте припремате за свијет глуме, позоришта и умјетности?

БРАДИЋ: Будите храбри - правите чврсте одлуке о ликовима које играте. То ће вам омогућити да сигурно стојите на сцени и прикажете најбоље из свог рада. Не лажите о својој биографији. То ће вам се вратити и “ујести” вас. Када идете на аудицију, када припремате прву улогу, ви не полажете аудицију само за тај посао, ви полажете семе за вашу целокупну каријеру.

ГЛАС: Међу најзначајнијим домаћим позоришним наградама је “Никола Пеца Петровић” за најбољег југословенског позоришног менаџера, чији сте први добитник. Колико је тешко бити менаџер данас у институцијама културе?

БРАДИЋ: Веза између културних институција и њихових оснивача (град, држава) је веома деликатна. Културне институције би требало да подржавају успон градова, а они би, за узврат, требало да зауставе дугогодишње урушавање институција културе. Ова веза је увек била и биће нераскидива, а позориште је добило задатак да је међу првим институцијама културе, још једном, осветли. Оживљавање позоришта је процес у којем поред покретања “успаваног” погона и ресурса паралисаних кризним годинама, ангажујемо креативне појединце, уметнике из земље, региона и шире, који својим радом мењају слику позоришта и града. Изазови су још сложенији јер је време које живимо сажето и брзо. Утолико се портрет данашњег културног менаџера битно разликује од оног који је добио награду “Никола Пеца Петровић”.

ГЛАС: У Москви сте добили награду “Златни витез” за режију представе “Златно руно” Борислава Пекића. Чиме нас је све Пекић задужио?

БРАДИЋ: Мене је Пекић, у првом реду, задужио поверењем и привилегијом коју сам имао као двадесетдвогодишњи позоришни почетник да му изложим своје редитељско виђење “Ремек-дела или Судбине уметника”. Касније, радио сам у позоришту његовог “Обешењака”, “Генерале”, “Златно руно”, његове радио драме... Иако није са нама готово три деценије, његово дело је још увек отворено и ја га доживљавам као нашег савременика.

ГЛАС: Можете да се похвалите и “Стеријином” наградом. Шта признања значе за писца?

БРАДИЋ: Награде су важне за младе ауторе. Своје награде сам добијао у правом тренутку - ни прерано нити прекасно - тако да се осећам привилеговано.

ГЛАС: Шта тренутно настаје у Вашој умјетничкој радионици?

БРАДИЋ: Завршио сам “Последње путовање Риге од Фере”, драму о људима који су желели бољи свет. Истоимени сценарио за ТВ серију развијам са грчким и италијанским партнерима. Почео сам да пишем комад “Изуметник” (како је Лаза Костић назвао Теслу) који је инспирисан романом “Тесла, портрет са маскама”. То неће бити представа о Тесли као митском бићу. Као мали народ, ми смо у таквом човеку укрстили све тежње, понос, жеље и бурна осећања са комплексима, нарцисоидношћу и потребом за ауторитетом. Позоришна представа “Изуметник” би требало да буде премијерно изведена у Српском народном позоришту до краја 2020.

ГЛАС: У Државном музичком театру у Софији недавно је премијерно изведен мјузикл “Виолиниста на крову” у Вашој режији. Какво је то искуство било?

БРАДИЋ: Далеко од сваког сукоба. Овај српско-бугарски спој је прошао са високим креативним набојем и резултатом који су поздравиле стајаће овације препуног гледалишта. Према општој оцени, софијски “Виолиниста” је другачији и нов у односу на тамошње продукције. Значи да постоје разлози за интензивнију сарадњу.

Комедија између чисте забаве и трагикомедије

ГЛАС: Радили сте селекцију за овогодишње “Дане комедије” у Јагодини. Чиме сте се руководили када сте бирали представе?

БРАДИЋ: Комедија се у српским позориштима налази на широкој скали између представа које су на граници чисте забаве и ангажованих трагикомедија. Резултати су често обесхрабрујући: представе подилазе најнижем укусу, кокетирају са “ријалити” програмима, упућене су искључиво на комичне ефекте. Мене су занимале оне друге представе - оне које изазивају и редефинишу појам комичног и, уз то, доносе праве редитељско-глумачке бравуре. Уз поднаслов “горке комедије”, верујем да ће публика на “Данима комедије” имати прилике да се увери да друштвена стварност и судбина савременог човека налазе своје место у комедији.

 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана