Nebojša Bradić, reditelj i dramaturg, za “Glas Srpske”: Bez drame ne može da postoji demokratija

Budući da se sve to neprekidno ponavlja, kako u prošlom, tako i u sadašnjem vremenu, ne verujem da će i u budućnosti biti drugačije. A voleo bih da napišem jednu komediju sličnu onoj koju je napisao Bernard Šo, koja se zove “Oružje i čovek” i dešava se za vreme nesrećnog srpsko-bugarskog rata.

Riječi su ovo reditelja i dramaturga Nebojše Bradića koji je više puta sarađivao sa Narodnim pozorištem Republike Srpske u Banjaluci, a čest je gost na premijerama u ovom teatru.

GLAS: Da li uskoro možemo da očekujemo novu saradnju sa nacionalnim teatrom Srpske?

BRADIĆ: Rad u Banjaluci je za mene bio “iznenađenje duše”, kako Šiler naziva inspiraciju. Lep grad, dobar teatar, fini svet... Radovala bi me neka nova prilika.

GLAS: Među režijama imate i Euripidovu dramu “Žene iz Troje” u izvođenju glumaca iz prištinskog Narodnog pozorišta i zaječarskog pozorišta “Zoran Radmilović”. Koliki je izazov predstavljao ovaj komad i jeste li među onim ljudima koji smatraju da je Troja bila na području bivše Jugoslavije?

BRADIĆ: “Žene iz Troje” su izazovan i dubok komad. Savremene Troje se nalaze u blizini antičke, a izbeglice koje dolaze iz pravca Bliskog istoka svedoče o ravnodušnosti koju zapadni svet ima prema ljudskim osećanjima, bilo da su to duboka patnja ili nemoćni gnev zbog gubitka najbližih. Oni, koji povlače poteze modernih ratova, ostaju gluvi i nemi na ovaj krik. Poređenja sa modernim “Trojama” su uvek moguća - naše vreme dodaje nova značenja kako pitanjima tako i odgovorima na njih. I, bez obzira na to što antička Troja nije bila na Balkanu, mnoge naše “Troje” su doživele sličnu sudbinu. Posle izvođenja ove predstave u Gračanici, ali i na brojnim festivalima u Srbiji, mislim da je publika bila “pokrenuta” brojnim asocijacijama, pozitivnim i negativnim identifikacijama, razmišljanjima o uzrocima i posledicama ljudske destruktivnosti i neminovnim zaključkom kako strašnija od bolne i preduge istorije može biti jedino sudbina pojedinca u njenom kovitlacu.

GLAS: Osim na pozicijama upravnika više pozorišta, nalazili ste i na mjestu ministra kulture i informisanja u Vladi Srbije. Dajemo li i približan značaj kulturi kakav bi trebalo da ima? Gdje se srpska kultura institucionalno nalazi u odnosu na zemlje u okruženju, ali i evropske države?

BRADIĆ: Pitanje srpske kulture se ponekad bolje prepoznaje u inostranstvu nego u zemlji. Taj pogled sa strane nije sjajan. Naš uspeh u budućnosti zavisiće od rastućeg broja nacionalnih talenata. Moramo da prepoznamo, negujemo i razvijamo ove talente od ranog doba. S druge strane, kao kamen temeljac u transformaciji kulturnog modela vidim kreativnost, koja jedina može da da odgovore na pitanja kako se danas, koje je u vremenskoj turbulenciji i užurbanosti postalo sutra, pravi pozorišna predstava, koncert, festival, muzej, fabrika, grad... To nije samo problem naše države, već i našeg okruženja, koje popularno nazivamo zapadni Balkan.

GLAS: Režirali ste i u grčkim pozorištima, ali posebno ste se bavili savremenom srpskom literaturom i dramatizacijom (“Prokleta avlija”, “Derviš i smrt”, “Zlatno runo”, “Koreni”, “Tvrđava”...). Jesu li srpski pisci još nedovoljno iščitani od strane kritike, ali i od čitalaca? Da li su filmske i pozorišne adaptacije pravi način da pisce i njihova djela vratimo čitaocima? Serija “Koreni” je jedan od primjera.

BRADIĆ: Čini mi se da danas živimo u svetu u kojem kao da Andrić, Crnjanski i Kiš nisu napisali nijednu reč. Kako je do toga došlo? Prevlast tehnologija i medija u odnosu na sadržaj, u globalnom svetu, pa i kod nas, sve više guta, skoro proždire tekovine kulture. Tehnološke inovacije i brz prenos informacija sve nadmoćnije potiskuju jezik, pisanu reč, znanje i neposredni umetnički doživljaj. Zbog toga je i adaptacija literarnih i dramskih dela za film i televiziju jedan od puteva popularizacije, a kada se radi o televizijskim “Korenima” i stvaranja potpuno novih dela. Zbog toga se sa nestrpljenjem očekuju i Ćosićevi “novi Katići” i Pekićevo “Besnilo”.

GLAS: Autor ste brojnih eseja o pozorištu i literaturi. Živimo li u vremenu kada je stvarnost slikovitija od bilo koje drame?

BRADIĆ: Danas se vodi crni rat. On je prouzrokovan u prošlosti kada su, sa fatalnom arogancijom, moćne zemlje eksploatisale slabe i ranjivije zemlje. Ali, on ne može da se vrati u prošlost, kao što ni komunizam nije mogao da izgradi budućnost. Naš svet se suočava sa katastrofom, a da mi toga nismo dovoljno svesni. Pošto je tako, čini se besmislenim da se priča o drami. Mi smo zaboravili da su drama i prve institucije demokratije stvorene zajedno i u isto vreme. Obe su bile neophodne da bi se stvorila i delila ljudska odgovornost i autonomija. Grci su stvorili našu dramu kako bi analizirali svoje mitove i očuvali ljudske imperative - da bi te imperative učinili održivim u svetu koji se menja kako bismo mogli da nastavimo da živimo u istoriji i da budemo ljudi. Drama ima samo jednu jedinu temu: pravdu. Bez drame ne može da postoji demokratija zato što je drama logika ljudskosti. To je veliki teret koji leži na savremenoj drami.

GLAS: Profesor ste glume na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu. Kojim riječima studente pripremate za svijet glume, pozorišta i umjetnosti?

BRADIĆ: Budite hrabri - pravite čvrste odluke o likovima koje igrate. To će vam omogućiti da sigurno stojite na sceni i prikažete najbolje iz svog rada. Ne lažite o svojoj biografiji. To će vam se vratiti i “ujesti” vas. Kada idete na audiciju, kada pripremate prvu ulogu, vi ne polažete audiciju samo za taj posao, vi polažete seme za vašu celokupnu karijeru.

GLAS: Među najznačajnijim domaćim pozorišnim nagradama je “Nikola Peca Petrović” za najboljeg jugoslovenskog pozorišnog menadžera, čiji ste prvi dobitnik. Koliko je teško biti menadžer danas u institucijama kulture?

BRADIĆ: Veza između kulturnih institucija i njihovih osnivača (grad, država) je veoma delikatna. Kulturne institucije bi trebalo da podržavaju uspon gradova, a oni bi, za uzvrat, trebalo da zaustave dugogodišnje urušavanje institucija kulture. Ova veza je uvek bila i biće neraskidiva, a pozorište je dobilo zadatak da je među prvim institucijama kulture, još jednom, osvetli. Oživljavanje pozorišta je proces u kojem pored pokretanja “uspavanog” pogona i resursa paralisanih kriznim godinama, angažujemo kreativne pojedince, umetnike iz zemlje, regiona i šire, koji svojim radom menjaju sliku pozorišta i grada. Izazovi su još složeniji jer je vreme koje živimo sažeto i brzo. Utoliko se portret današnjeg kulturnog menadžera bitno razlikuje od onog koji je dobio nagradu “Nikola Peca Petrović”.

GLAS: U Moskvi ste dobili nagradu “Zlatni vitez” za režiju predstave “Zlatno runo” Borislava Pekića. Čime nas je sve Pekić zadužio?

BRADIĆ: Mene je Pekić, u prvom redu, zadužio poverenjem i privilegijom koju sam imao kao dvadesetdvogodišnji pozorišni početnik da mu izložim svoje rediteljsko viđenje “Remek-dela ili Sudbine umetnika”. Kasnije, radio sam u pozorištu njegovog “Obešenjaka”, “Generale”, “Zlatno runo”, njegove radio drame... Iako nije sa nama gotovo tri decenije, njegovo delo je još uvek otvoreno i ja ga doživljavam kao našeg savremenika.

GLAS: Možete da se pohvalite i “Sterijinom” nagradom. Šta priznanja znače za pisca?

BRADIĆ: Nagrade su važne za mlade autore. Svoje nagrade sam dobijao u pravom trenutku - ni prerano niti prekasno - tako da se osećam privilegovano.

GLAS: Šta trenutno nastaje u Vašoj umjetničkoj radionici?

BRADIĆ: Završio sam “Poslednje putovanje Rige od Fere”, dramu o ljudima koji su želeli bolji svet. Istoimeni scenario za TV seriju razvijam sa grčkim i italijanskim partnerima. Počeo sam da pišem komad “Izumetnik” (kako je Laza Kostić nazvao Teslu) koji je inspirisan romanom “Tesla, portret sa maskama”. To neće biti predstava o Tesli kao mitskom biću. Kao mali narod, mi smo u takvom čoveku ukrstili sve težnje, ponos, želje i burna osećanja sa kompleksima, narcisoidnošću i potrebom za autoritetom. Pozorišna predstava “Izumetnik” bi trebalo da bude premijerno izvedena u Srpskom narodnom pozorištu do kraja 2020.

GLAS: U Državnom muzičkom teatru u Sofiji nedavno je premijerno izveden mjuzikl “Violinista na krovu” u Vašoj režiji. Kakvo je to iskustvo bilo?

BRADIĆ: Daleko od svakog sukoba. Ovaj srpsko-bugarski spoj je prošao sa visokim kreativnim nabojem i rezultatom koji su pozdravile stajaće ovacije prepunog gledališta. Prema opštoj oceni, sofijski “Violinista” je drugačiji i nov u odnosu na tamošnje produkcije. Znači da postoje razlozi za intenzivniju saradnju.

Komedija između čiste zabave i tragikomedije

GLAS: Radili ste selekciju za ovogodišnje “Dane komedije” u Jagodini. Čime ste se rukovodili kada ste birali predstave?

BRADIĆ: Komedija se u srpskim pozorištima nalazi na širokoj skali između predstava koje su na granici čiste zabave i angažovanih tragikomedija. Rezultati su često obeshrabrujući: predstave podilaze najnižem ukusu, koketiraju sa “rijaliti” programima, upućene su isključivo na komične efekte. Mene su zanimale one druge predstave - one koje izazivaju i redefinišu pojam komičnog i, uz to, donose prave rediteljsko-glumačke bravure. Uz podnaslov “gorke komedije”, verujem da će publika na “Danima komedije” imati prilike da se uveri da društvena stvarnost i sudbina savremenog čoveka nalaze svoje mesto u komediji.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.