Нај­боље у европ­ској умје­тнос­ти дио хриш­ћан­ског насљеђа

Ра­дост и мир Бо­жи­ћа за­окупљају ми­сли и под­сти­чу ства­ра­ла­чку енер­ги­ју умје­тни­ка. Ве­ли­ки пра­зник је вје­чи­та ин­спи­ра­ци­ја и за књиже­вни­ке, а етно­ло­шки миље пре­пун је де­таља у ве­зи са Бо­жи­ћем.

- Нај­боље што је ство­ре­но у европ­ској уме­тнос­ти кроз ве­ко­ве, де­ло је хриш­ћан­ског на­сле­ђа и уме­тни­ка на­да­хну­тих Ду­хом Све­тим. Осе­ћам да сам до­би­ла ве­ли­ку ми­лост ти­ме што ми је да­то да на­пи­шем књиге ко­је при­па­да­ју мом ду­хо­вном ци­клу­су - ре­кла је књиже­вни­ца Љиљана Ха­бја­но­вић-Ђу­ро­вић.

Она при­ча да се мо­ли Бо­гу и Мај­ци Бо­жјој да књиге ко­је пи­ше бу­ду људи­ма на ду­хо­вну ко­рист. Да ра­ду­ју вјер­не. Да сла­бо­вјер­не ут­врђу­ју у ве­ри. Да и по­не­ком не­вјер­ном по­мо­гну да иза­ђе на пут Бо­жји.

- Чес­то ме пи­та­ју да ли ме по­све­ће­ност ве­ри и ода­ност хриш­ћан­ству спу­та­ва­ју у сва­ко­дне­ви­ци и огра­ни­ча­ва­ју као ства­ра­оца. Та­ко не­што мо­гу да пи­та­ју са­мо они ко­ји ни­су осе­ти­ли ле­по­ту по­бо­жнос­ти - ка­же Љиљана Ха­бја­но­вић-Ђу­ро­вић.

Књиже­вни­ца, ко­ја у свом књиже­вном опу­су има дје­ла са ду­хо­вном те­мом као што су “Пет­ка­на”, “Свих жа­ло­сних ра­дост”, “Во­да из ка­ме­на”, ис­ти­че да је за њу вје­ра на­чин и услов пос­то­јања и да без вје­ре и Бо­га не би ни хте­ла ни умје­ла да жи­ви.

- По­све­ће­ност ве­ри не огра­ни­ча­ва ме ни као ства­ра­оца. На­про­тив, на­дахњује ме. Ја ви­дим даље и дубље не­го пре. Ви­дим боље. Спо­зна­јем оно о че­му не­ка­да ни ми­сли­ла ни­сам. И о то­ме пи­шем - на­гла­ша­ва Ха­бја­но­вић-Ђу­ро­вић.

Осим за умје­тни­ке, Бо­жић је ве­ома ин­спи­ра­ти­ван и за етно­ло­ге, јер овај пра­зник пра­ти мно­го оби­ча­ја.

- У српској на­ро­дној тра­ди­ци­ји Бо­жић је пра­зник са нај­ви­ше ма­гиј­ских обре­да и оби­ча­ја. Ве­ћи­на тих обре­да и оби­ча­ја во­де по­ри­је­кло из прет­хриш­ћан­ских вре­ме­на. Не­ки од тих оби­ча­ја као што су при­но­шење жртве за спас по­ро­ди­це и имо­ви­не из до­ба мно­го­бо­жа­чких вре­ме­на, при­ла­го­ђе­ни су хриш­ћан­ству - при­ча етно­лог Да­ни­је­ла Ђу­ка­но­вић и до­да­је да је осно­вни циљ тих оби­ча­ја да се са­чу­ва и по­ве­ћа по­ро­ди­ца и имање.

Она под­сје­ћа да се при­је пра­зно­вања Бо­жи­ћа обиљежа­ва ви­ше пра­зни­ка ко­је су по­ве­за­ни са Бо­жи­ћем, ме­ђу ко­ји­ма је нај­зна­чај­ни­ји Бадњи дан.

- Пос­то­ји ви­ше оби­ча­ја ко­ји се обављају по­сли­је бадње ве­че­ре. Је­дан од њих је да уко­ли­ко у ку­ћи има ко­ја уда­ва­ча, она по­сли­је ве­че­ре по­ку­пи виљу­шке, ка­ши­ке и но­же­ве па све ста­ви у сво­ју ке­цељу, иза­ђе у дво­ри­ште па ослу­шку­је. Aко чу­је да је не­ко из­го­во­рио му­шко име знак је да ће се она те го­ди­не уда­ти - ис­при­ча­ла је Ђу­ка­но­ви­ће­ва.

Све­ште­ник Зо­ран Пај­ка­но­вић на­гла­ша­ва да је ро­ђење Го­спо­да Ису­са Хрис­та нај­ве­ћи хриш­ћан­ски пра­зник по­сли­је Вас­крса. Због по­се­бног зна­ча­ја у цркве­ним књига­ма на­зи­ва се и Ма­ла Пас­ха, а све­ти Јо­ван Зла­то­ус­ти на­зи­ва га ча­сним и сла­вни­јим од свих пра­зни­ка и мај­ком свих пра­зни­ка.

- Сми­сао до­че­ки­вања Бо­жи­ћа јес­те да у ду­хо­вној ра­дос­ти осје­ти­мо бли­зи­ну Бо­жан­ске љуба­ви, да ра­зот­кри­је­мо сми­сао чо­вје­ко­вог би­то­вања и ос­тва­ри­мо ду­хо­вну за­је­дни­цу са Бо­го­мла­ден­цом Хрис­том. У да­нашњем вре­ме­ну, вре­ме­ну еко­ном­ске кри­зе, ја­сно се осли­ка­ва и ду­хо­вна кри­за. Је­дна про­изи­ла­зи из дру­ге - ре­као је Пај­ка­но­вић.

Пре­ма њего­вим ри­је­чи­ма, Ста­ри Грци, чи­ја ри­јеч и јес­те кри­за, ра­зу­мје­ли су су­шти­ну ово­га пој­ма. По њима, кри­за зна­чи суд.

- Кри­за, па и ова еко­ном­ска, јес­те суд Бо­жи­ји, до­пу­штење Бо­жи­је ко­је тре­ба ду­хо­вно да осви­јес­ти чо­вје­ка. Бо­жић је упра­во нај­по­го­дни­је ври­је­ме да се смје­ли­је и одлу­чни­је, са ви­ше на­да и оп­ти­ми­зма, при­хва­ти­мо ре­ал­нос­ти жи­во­та, да се су­очи­мо са жи­во­тним те­шко­ћа­ма и да из све­га иза­ђе­мо ду­хо­вно сна­жни­ји - ка­зао је Пај­ка­но­вић. 

Љиљана Ха­бја­но­вић-Ђу­ро­вић ис­ти­че да ду­би­на ни­је у сумњи, већ у пу­ни­ни спо­зна­је.

- Код ме­не су у са­гла­сју мој ду­хо­вни жи­вот и мој рад. Жи­вим као што пи­шем. И пи­шем као што жи­вим. То је ве­ли­ки бла­го­слов - закључи­ла је Љиљана Ха­бја­но­вић-Ђу­ро­вић.

Књига као дар

- Још пре мно­го го­ди­на и свој рад и сав свој жи­вот пре­да­ла сам Пре­све­тој Бо­го­ро­ди­ци. Све што ра­дим по­све­ће­но је Њој. Сва­ку књигу ко­ју на­пи­шем при­мам као дар Њене до­бро­те и ми­ло­срђа и ис­то­вре­ме­но је при­ла­жем као уз­дар­је Њој ко­ја ми је све да­ла. Сва­ко­дне­вно Је мо­лим да ми до­пус­ти да бу­дем је­дна ма­ла, ма­ле­цна, ма­кар нај­мања кап са Њеног изво­ра. На­дам се да ће ми Она ту мо­ли­тву усли­ши­ти. И не­прес­та­но по­нављам: Сла­ва Пре­све­тој Мај­ци за све! - ка­же Љиљана Ха­бја­но­вић-Ђу­ро­вић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.