Naj­bolje u evrop­skoj umje­tnos­ti dio hriš­ćan­skog nasljeđa

Ra­dost i mir Bo­ži­ća za­okupljaju mi­sli i pod­sti­ču stva­ra­la­čku ener­gi­ju umje­tni­ka. Ve­li­ki pra­znik je vje­či­ta in­spi­ra­ci­ja i za knjiže­vni­ke, a etno­lo­ški milje pre­pun je de­talja u ve­zi sa Bo­ži­ćem.

- Naj­bolje što je stvo­re­no u evrop­skoj ume­tnos­ti kroz ve­ko­ve, de­lo je hriš­ćan­skog na­sle­đa i ume­tni­ka na­da­hnu­tih Du­hom Sve­tim. Ose­ćam da sam do­bi­la ve­li­ku mi­lost ti­me što mi je da­to da na­pi­šem knjige ko­je pri­pa­da­ju mom du­ho­vnom ci­klu­su - re­kla je knjiže­vni­ca Ljiljana Ha­bja­no­vić-Đu­ro­vić.

Ona pri­ča da se mo­li Bo­gu i Maj­ci Bo­žjoj da knjige ko­je pi­še bu­du ljudi­ma na du­ho­vnu ko­rist. Da ra­du­ju vjer­ne. Da sla­bo­vjer­ne ut­vrđu­ju u ve­ri. Da i po­ne­kom ne­vjer­nom po­mo­gnu da iza­đe na put Bo­žji.

- Čes­to me pi­ta­ju da li me po­sve­će­nost ve­ri i oda­nost hriš­ćan­stvu spu­ta­va­ju u sva­ko­dne­vi­ci i ogra­ni­ča­va­ju kao stva­ra­oca. Ta­ko ne­što mo­gu da pi­ta­ju sa­mo oni ko­ji ni­su ose­ti­li le­po­tu po­bo­žnos­ti - ka­že Ljiljana Ha­bja­no­vić-Đu­ro­vić.

Knjiže­vni­ca, ko­ja u svom knjiže­vnom opu­su ima dje­la sa du­ho­vnom te­mom kao što su “Pet­ka­na”, “Svih ža­lo­snih ra­dost”, “Vo­da iz ka­me­na”, is­ti­če da je za nju vje­ra na­čin i uslov pos­to­janja i da bez vje­re i Bo­ga ne bi ni hte­la ni umje­la da ži­vi.

- Po­sve­će­nost ve­ri ne ogra­ni­ča­va me ni kao stva­ra­oca. Na­pro­tiv, na­dahnjuje me. Ja vi­dim dalje i dublje ne­go pre. Vi­dim bolje. Spo­zna­jem ono o če­mu ne­ka­da ni mi­sli­la ni­sam. I o to­me pi­šem - na­gla­ša­va Ha­bja­no­vić-Đu­ro­vić.

Osim za umje­tni­ke, Bo­žić je ve­oma in­spi­ra­ti­van i za etno­lo­ge, jer ovaj pra­znik pra­ti mno­go obi­ča­ja.

- U srpskoj na­ro­dnoj tra­di­ci­ji Bo­žić je pra­znik sa naj­vi­še ma­gij­skih obre­da i obi­ča­ja. Ve­ći­na tih obre­da i obi­ča­ja vo­de po­ri­je­klo iz pret­hriš­ćan­skih vre­me­na. Ne­ki od tih obi­ča­ja kao što su pri­no­šenje žrtve za spas po­ro­di­ce i imo­vi­ne iz do­ba mno­go­bo­ža­čkih vre­me­na, pri­la­go­đe­ni su hriš­ćan­stvu - pri­ča etno­log Da­ni­je­la Đu­ka­no­vić i do­da­je da je osno­vni cilj tih obi­ča­ja da se sa­ču­va i po­ve­ća po­ro­di­ca i imanje.

Ona pod­sje­ća da se pri­je pra­zno­vanja Bo­ži­ća obilježa­va vi­še pra­zni­ka ko­je su po­ve­za­ni sa Bo­ži­ćem, me­đu ko­ji­ma je naj­zna­čaj­ni­ji Badnji dan.

- Pos­to­ji vi­še obi­ča­ja ko­ji se obavljaju po­sli­je badnje ve­če­re. Je­dan od njih je da uko­li­ko u ku­ći ima ko­ja uda­va­ča, ona po­sli­je ve­če­re po­ku­pi vilju­ške, ka­ši­ke i no­že­ve pa sve sta­vi u svo­ju ke­celju, iza­đe u dvo­ri­šte pa oslu­šku­je. Ako ču­je da je ne­ko iz­go­vo­rio mu­ško ime znak je da će se ona te go­di­ne uda­ti - is­pri­ča­la je Đu­ka­no­vi­će­va.

Sve­šte­nik Zo­ran Paj­ka­no­vić na­gla­ša­va da je ro­đenje Go­spo­da Isu­sa Hris­ta naj­ve­ći hriš­ćan­ski pra­znik po­sli­je Vas­krsa. Zbog po­se­bnog zna­ča­ja u crkve­nim knjiga­ma na­zi­va se i Ma­la Pas­ha, a sve­ti Jo­van Zla­to­us­ti na­zi­va ga ča­snim i sla­vni­jim od svih pra­zni­ka i maj­kom svih pra­zni­ka.

- Smi­sao do­če­ki­vanja Bo­ži­ća jes­te da u du­ho­vnoj ra­dos­ti osje­ti­mo bli­zi­nu Bo­žan­ske ljuba­vi, da ra­zot­kri­je­mo smi­sao čo­vje­ko­vog bi­to­vanja i os­tva­ri­mo du­ho­vnu za­je­dni­cu sa Bo­go­mla­den­com Hris­tom. U da­našnjem vre­me­nu, vre­me­nu eko­nom­ske kri­ze, ja­sno se osli­ka­va i du­ho­vna kri­za. Je­dna pro­izi­la­zi iz dru­ge - re­kao je Paj­ka­no­vić.

Pre­ma njego­vim ri­je­či­ma, Sta­ri Grci, či­ja ri­ječ i jes­te kri­za, ra­zu­mje­li su su­šti­nu ovo­ga poj­ma. Po njima, kri­za zna­či sud.

- Kri­za, pa i ova eko­nom­ska, jes­te sud Bo­ži­ji, do­pu­štenje Bo­ži­je ko­je tre­ba du­ho­vno da osvi­jes­ti čo­vje­ka. Bo­žić je upra­vo naj­po­go­dni­je vri­je­me da se smje­li­je i odlu­čni­je, sa vi­še na­da i op­ti­mi­zma, pri­hva­ti­mo re­al­nos­ti ži­vo­ta, da se su­oči­mo sa ži­vo­tnim te­ško­ća­ma i da iz sve­ga iza­đe­mo du­ho­vno sna­žni­ji - ka­zao je Paj­ka­no­vić. 

Ljiljana Ha­bja­no­vić-Đu­ro­vić is­ti­če da du­bi­na ni­je u sumnji, već u pu­ni­ni spo­zna­je.

- Kod me­ne su u sa­gla­sju moj du­ho­vni ži­vot i moj rad. Ži­vim kao što pi­šem. I pi­šem kao što ži­vim. To je ve­li­ki bla­go­slov - zaključi­la je Ljiljana Ha­bja­no­vić-Đu­ro­vić.

Knjiga kao dar

- Još pre mno­go go­di­na i svoj rad i sav svoj ži­vot pre­da­la sam Pre­sve­toj Bo­go­ro­di­ci. Sve što ra­dim po­sve­će­no je Njoj. Sva­ku knjigu ko­ju na­pi­šem pri­mam kao dar Njene do­bro­te i mi­lo­srđa i is­to­vre­me­no je pri­la­žem kao uz­dar­je Njoj ko­ja mi je sve da­la. Sva­ko­dne­vno Je mo­lim da mi do­pus­ti da bu­dem je­dna ma­la, ma­le­cna, ma­kar naj­manja kap sa Njenog izvo­ra. Na­dam se da će mi Ona tu mo­li­tvu usli­ši­ti. I ne­pres­ta­no po­navljam: Sla­va Pre­sve­toj Maj­ci za sve! - ka­že Ljiljana Ha­bja­no­vić-Đu­ro­vić.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.