Надежда Костић: Глума није професија, то је непрестана борба

БАЊАЛУКА - После завршетка академије, дуго сам тражила начин како остати и опстати у професији док се не појави она права улога. Спонтано су ме путеви наводили у педагошки рад, прво са децом, касније са свим узрастима. Када је реч о сарадњи са школом глуме "Драма студио", наша прича траје нешто мање од две године.

Рекла је ово за "Глас Српске" млада глумица Надежда Костић, поводом свог педагошког рада у школи глуме "Драма студио" из Београда. Талентована умјетница, каже да је за њу био велики изазов да глуму предаје на руском језику упркос чињеници да је то њен матерњи језик.

- Почела је тако што сам добила позив за рад са групама на руском језику, за мене је то био изазов, иако ми је руски матерњи језик, ипак сам имала страх предавати глуму на руском. Али пошто сам одувек волела изазове, наравно да сам прихватила позив и ту је почела једна предивна прича. Сада се то све проширило и на рад са групама на српском језику, тако да сам открила у себи ту моћ рада и предавања на два језика. Имам срећу да радим са озбиљним професионалцима, људима из бранше, уметницима који воле и цене свој позив. Захвална сам и срећна што сам управо овде упознала колеге, који су ми, слободно могу рећи, постали пријатељи. Да не говорим о томе колико је тај рад утицао на мој професионални раст и развој. Све у свему, "Драма студио" је прича које ће сигурно још да потраје, јер све више у себи налазим љубав према педагогији и раду са људима - рекла је талентована глумица.

ГЛАС: Морамо да споменемо награђивану дуодраму "Након представе" која је настала у продукцији "Бањалучког студентског позоришта"  по тексту Зорана Костића. Представа је одлично прошла код публике, а и код позоришних критичара. У чему је тајна успјеха овог комада и зашто сте баш њега бирали за дуодраму?

КОСТИЋ: "Након представе" је заживела свој позоришни живот, на неки начин, захваљујући Александру Пејаковићу. Његова је идеја била да крунишем завршетак академије те уједно да дипломирам управо са овим насловом. Испрва, имала сам ту срећу, затим и огроман задатак што је ово био "породични пројекат Костића". Велики је изазов играти са првакињом чувеног "МХАТ"-а из Москве и професорком глуме Јеленом Костић, која ми је стицајем околности мајка (смијех). А редитељ ове представе је радио по тексту мог оца Зорана Костића који је био инспирисан дешавањима на Голом отоку, а који су нажалост погодили и моју породицу као и многе друге породице. Тешко је причати о догађајима који су уско везани за твоје најближе. Управо због тога сматрам да је ова представа доживела успех, јер говори о истини, о којој се ћути, говори о љубави, која је најважнија ствар у животу и говори о једној непрестаној борби, која је саставни део живота сваког човека. Ова представа ће још дуго живети свој живот, јер се свако може пронаћи у неком сегменту овог сјајно написаног текста. Крунисани смо већ са неколико међународних награда и признања, тако да је ово тек почетак фестивалског живота ове представе. 

ГЛАС: Поменули сте одрастање књижевно-глумачкој породици, јасно је да је то на неки начин одредило Ваш животни пут, али са друге стране, такав бекграунд је и додатно оптерећење за младог човјека. Колико је те крајности тешко избаласирати у правом омјеру?

КОСТИЋ: Већ сам споменула како ми је једна од најдражих ствари у животу управо изазов. Оно што ме на неки начин карактерише је упорност и тврдоглавост. Током одрастања ме је пут увек наводио у чаробни свет глуме, тако да сам схватила да је управо то мој животни позив и опсесија. Често се зезамо око тога да су ми, као детету, уместо бајки читали "Систем" Станиславског (смијех). Моја мајка воли да каже да глума није професија, већ дијагноза и заиста сматрам да она и јесте својеврсна дефиниција сваког глумца који је истински заљубљен у своју професију. То је непрестана борба, рад на себи, учење, истраживање и то је заправо оно што ти не да да одрастеш,  зато за нас и кажу да смо вечна деца. Наравно да није лако, постоји сијасет препрека и кочница, али је онда сваки успех слађи. Родитељи су ми највећи и најбољи критичари и то пуно значи. Иако сам већ професионално у овом послу, увек се враћам њиховим саветима. Иако су ми они идеалан пример онога шта желим да постигнем, трудим се да нађем свој израз. И сматрам својим највећим успехом да без обзира на то што сам одрасла у породици два врсна уметника, идем управо својим посебним, на неки начин одвојеним путем, тражећи свој лични сценски печат. И заувек сам захвална што имам сву подршку њих двоје, као што и они имају моју непрестану подршку и што се истински радујемо за успех сваког од нас. Једном речју, од њих сам научила како да се радујем туђем успеху као да је мој лични, то и јесте богатство моје породице. 

ГЛАС: Живите и стварате у три града, то су: Бањалука, Београд, Москва. Гдје се Надежда Костић највише осјећа што би се рекло по домаћински, "свој на своме"?

КОСТИЋ: Одрастајући у три града, повукла сам културе и обичаје оба народа, тако да сам српско-руски микс, уклапам се свуда (смијех). Када ме питају одакле сам, никада нисам сигурна шта треба да кажем и који је одговор тачан. Не осећам се као да припадам негде, у неком одређеном граду или држави, волим да истражујем, вероватно због таквог начина одрастања немам страх од селидбе и непознатог. Рођена сам у Београду, волим тај град, многе ствари ме вежу за њега, многе успомене, места, одувек сам хтела тамо да се вратим. Већ неколико година Београд је моја база и мирна лука, иако је далеко од мирног града, ја у њему налазим управо оно што ми је недостајало. Као што Момо Капор каже: "Београд није у Београду, јер Београд, у ствари и није град – он је метафора, начин живота, угао гледања на ствари". Док је Москва нешто посебно, град у коме сам провела један део живота. Она је увек имала најпосебније место у мом срцу, иако сам на све начине покушавала да "побегнем" у то величанствено пространство, некако ме је пут враћао на Балкан. Ја верујем у те ствари да се све дешава са разлогом, и да сам тренутно баш ту где требам да будем. Ко зна, можда ме једном живот врати у Москву, али дотад то ће ми остати најдражи град са драгим пријатељима, породицом и успоменама. А Бањалука је обележила озбиљан и велики животни период школовања, првих заљубљивања, првих излазака, првих успона и падова. Волим Бањалуку, увек јој се радо враћам, родитељи ми живе овде, мачке су ми ту, најлепша храна из татине и мамине кухиње, најмекши кревет, најтоплији разговори, многи пријатељи и мени драга лица живе овде, тако да пиво и прича у овом граду имају посебан шмек. Међутим, када смо већ код градова, морам да споменем да ово нису једина три града на мом списку, судбина и љубав ми полако дописују и Мостар као један од градова где се увек радо враћам. Град на обалама Неретве, окупан сунцем, топлином и предивним људима ме је предивно прихватио. А чувени нобеловац Иво Андрић је написао: "Кад се човјек пробуди у Мостару, није звук оно што га ујутро буди него свјетлост". Тако да за себе слободно могу да кажем да живим живот у коферима. 

ГЛАС: У посљедње вријеме највише боравите у Београду махом због позоришних послова. Која су то позоришна упоришта гдје Вас београдска публика може гледати и које су то све представе у којима играте? 

КОСТИЋ: На моју велику жалост, у Београду најмање имам прилику да радим у позоришту, надам се да ће се у скорије време то променити. Потребно је време, много доказивања и рада за прилику на сцени, зато је глумци највише и цене. На њој нема лажи, до ње се лако не долази, поготово ако је конкуренција огромна, што је случај у Београду. Узгредно,  заиграла сам на сценама "Мадленијанума", Београдског драмског позоришта, Академије 28.  Репертоарска представа коју играм већ неколико година је "Ушећерена пепељуга", по тексту и у режији Мине Алексић. Реч је о култној дечијој представи у продукцији тог позоришта која се играла више од 15 година и у неком моменту су је "освежили" и довели нас петоро нових, младих лица који смо овој представи дали нови живот. Што се тиче нових репертоарских наслова, у плану имам неколико нових пројеката, али о томе ћемо неком другом приликом. 

ГЛАС: Познато је да глумци током студирања глуме пролазе разноразне препреке, душевна превирања, метаморфозе, самоанализе човјека-умјетника, емотивних цијепања током фамозног глумачког процеса званог "отварање", не би ли испекли свој занат на прави начин.. Шта је Нађи Костић било најтеже током студија глуме? 

КОСТИЋ: Покушавајући да нађем праву реч за овај одговор, пала ми је на памет реч "адаптација". Зашто баш она? Зато што је управо она креатор сваког глумца. Од почетка покушавамо да се адаптирамо на нови начин живота са којим се суочавамо на академији, на константан рад, адаптирамо се на класу, на мали круг апсолутно различитих људи са којима наредне четири године делиш тугу, радости, стасавате и одрастате заједно, свађате се, мирите, постајете пријатељи, на неки начин породица, учите како да се прихватите са свим различитостима, врлинама и манама. Академија те учи животу, дисциплини, откриваш стране карактера и личности које ниси ни знао да имаш. То је магичан период живота сваког глумца, осећаш се тако заштићено и изоловано. Оно што је најтеже следи након академије; када изађеш са дипломом из те установе и суочиш се са чувеним  питањем:"А шта сад да радим?". То је управо оно о чему нико не прича током студирања, сви живимо у илузији те магије у трајању од четири године, изгубимо свест околине и стварног живота и онда нас дочека период опет те исте адаптације на стваран свет који нас окружује. 

ГЛАС: Успон кинематографије, посебно телевизијског сегмента нуди много посла, посебно за млађе глумце, али са друге стране хиперпродукција узима свој данак, посебно код глумаца који не желе оставити театар у другом плану? Како помирити лакши пут до успјеха и онај дио заната код којег је срце глумца?

КОСТИЋ: Сматрам да не треба раздвајати театар и екран, то је све део глумачког позива и професије. Свакако да постоје дражи и они мање дражи пројекти, или 'ајмо рећи својеврсни приоритет када је то двоје у питању. Позориште је жива материја, истинита, глумац сваки пут излазећи на сцену изнова улази у тренинг; са друге стране филм/серија је оно што остаје архивирано и снимљено. Заиста ценим свако искуство и прилику која ми се пружи, било то позориште или снимање. Уживам да "крадем” од старијих колега мале тајне глумачког заната. Такође морам да се надовежем на тему успеха. Мислим да "лакши пут" не постоји или ако постоји, онда није дуготрајан. Ја никада нисам бирала лакши пут, није ми занимљив, волим да ценим оно што створим и остварим на тежи начин. Оно што је минус хиперпродукције је појављивање огромног броја осредњих пројеката који су главни кривац за то "раздвајање" филма и театра. Без обзира на то, задатак нас глумаца је да и тај "осредњи" пројекат прихватимо не као потенцијалну зараду, него управо својеврсно искуство. Водим се реченицом, коју је својевремено изрекао Владимир Немирович Данченко, а која је постала слоган руских глумачких академија, а она гласи: "Не постоје мале улоге, постоје велики глумци". И када бисмо се сви ње придржавали, овај посао би био много лепши. 

ГЛАС: Кажу човјек снује, а Бог одлучује, али ипак Вас морамо питати за Ваше умјетничке планове у будућности . Да ли Нађу Костић чекају неки нови глумачки задаци и који су то?

КОСТИЋ: Управо сте сами одговорили овом првом реченицом. Не волим претерано да планирам било шта, најчешће се то изјалови, волим да верујем у ствари које су реалне и за које сам на неки начин сигурна да ће се остварити. Тренутно у припреми имам два телевизијска пројекта, који ће ускоро да угледају светлост дана. Што се позоришта тиче, ту такође припремам свој ауторски пројекат, али не бих ништа више да откријем док за то не дође право време. Али за крај волела бих да кажем да упркос свим пословним плановима и успесима, оно што је најважније у животу је управо љубав, она је најјачи покретач и мотиватор да гурамо напред. Живимо у јако турбулентном, ужурбаном и лудом времену, и често стављамо фокус на ствари које на крају дана нису толико важне. Када човек нађе ту своју особу, пријатеља и сапутника, заправо схвати који је смисао свега и живот добије нови циљ. Захваљујући њој сам схватила колико је заправо важно волети и бити вољен. А како један познати цитат каже: "На свету постоје само четири важна питања: Шта је свето? Од чега је направљен дух? За шта вреди живети? За шта вреди умрети? И на сва четири питања, одговор је исти: Љубав!"

ИСКУСТВО

ГЛАС: Појављивали сте се у неколико како телевизијских тако и филмских пројеката који су снимани обично у Србији. Које Вам је искуство најдраже било током снимања и због чега? 

КОСТИЋ: Имала сам прилику да учествујем у доста различитих пројеката. Са сваког снимања се трудим да понесем неко лепо искуство. Али ако морам да издвојим један посебан пројекат, нека то буде серија "Камионџије д.о.о", сарађивала сам са Олгом Одановић, Ненадом Јездићем и Данином Јефтић, то ми је уједно био и први пројекат у Србији. Сећам се да сам имала страшну трему када су ме довезли на сет, поготово када сам схватила са ким требам да сарађујем. Олга и Ненад су маестрални глумци, врхунски професионалци. Имала сам 3-4 снимајућа дана и сећам се да је сваки нови дан била све опуштенија и лепша атмосфера. Уживала сам радећи са њима и учећи од њих свим тајнама глуме пред камерама. Такође бих издвојила и свој први филм "Џем од кавијара" у режији Ивице Видановића, овај пројекат ми је посебно драг управо због тога јер сам први пут осетила како је поклонити се пред пуном салом филмске дворане након премијере филма. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.