Nadežda Kostić: Gluma nije profesija, to je neprestana borba

BANjALUKA - Posle završetka akademije, dugo sam tražila način kako ostati i opstati u profesiji dok se ne pojavi ona prava uloga. Spontano su me putevi navodili u pedagoški rad, prvo sa decom, kasnije sa svim uzrastima. Kada je reč o saradnji sa školom glume "Drama studio", naša priča traje nešto manje od dve godine.

Rekla je ovo za "Glas Srpske" mlada glumica Nadežda Kostić, povodom svog pedagoškog rada u školi glume "Drama studio" iz Beograda. Talentovana umjetnica, kaže da je za nju bio veliki izazov da glumu predaje na ruskom jeziku uprkos činjenici da je to njen maternji jezik.

- Počela je tako što sam dobila poziv za rad sa grupama na ruskom jeziku, za mene je to bio izazov, iako mi je ruski maternji jezik, ipak sam imala strah predavati glumu na ruskom. Ali pošto sam oduvek volela izazove, naravno da sam prihvatila poziv i tu je počela jedna predivna priča. Sada se to sve proširilo i na rad sa grupama na srpskom jeziku, tako da sam otkrila u sebi tu moć rada i predavanja na dva jezika. Imam sreću da radim sa ozbiljnim profesionalcima, ljudima iz branše, umetnicima koji vole i cene svoj poziv. Zahvalna sam i srećna što sam upravo ovde upoznala kolege, koji su mi, slobodno mogu reći, postali prijatelji. Da ne govorim o tome koliko je taj rad uticao na moj profesionalni rast i razvoj. Sve u svemu, "Drama studio" je priča koje će sigurno još da potraje, jer sve više u sebi nalazim ljubav prema pedagogiji i radu sa ljudima - rekla je talentovana glumica.

GLAS: Moramo da spomenemo nagrađivanu duodramu "Nakon predstave" koja je nastala u produkciji "Banjalučkog studentskog pozorišta"  po tekstu Zorana Kostića. Predstava je odlično prošla kod publike, a i kod pozorišnih kritičara. U čemu je tajna uspjeha ovog komada i zašto ste baš njega birali za duodramu?

KOSTIĆ: "Nakon predstave" je zaživela svoj pozorišni život, na neki način, zahvaljujući Aleksandru Pejakoviću. Njegova je ideja bila da krunišem završetak akademije te ujedno da diplomiram upravo sa ovim naslovom. Isprva, imala sam tu sreću, zatim i ogroman zadatak što je ovo bio "porodični projekat Kostića". Veliki je izazov igrati sa prvakinjom čuvenog "MHAT"-a iz Moskve i profesorkom glume Jelenom Kostić, koja mi je sticajem okolnosti majka (smijeh). A reditelj ove predstave je radio po tekstu mog oca Zorana Kostića koji je bio inspirisan dešavanjima na Golom otoku, a koji su nažalost pogodili i moju porodicu kao i mnoge druge porodice. Teško je pričati o događajima koji su usko vezani za tvoje najbliže. Upravo zbog toga smatram da je ova predstava doživela uspeh, jer govori o istini, o kojoj se ćuti, govori o ljubavi, koja je najvažnija stvar u životu i govori o jednoj neprestanoj borbi, koja je sastavni deo života svakog čoveka. Ova predstava će još dugo živeti svoj život, jer se svako može pronaći u nekom segmentu ovog sjajno napisanog teksta. Krunisani smo već sa nekoliko međunarodnih nagrada i priznanja, tako da je ovo tek početak festivalskog života ove predstave. 

GLAS: Pomenuli ste odrastanje književno-glumačkoj porodici, jasno je da je to na neki način odredilo Vaš životni put, ali sa druge strane, takav bekgraund je i dodatno opterećenje za mladog čovjeka. Koliko je te krajnosti teško izbalasirati u pravom omjeru?

KOSTIĆ: Već sam spomenula kako mi je jedna od najdražih stvari u životu upravo izazov. Ono što me na neki način karakteriše je upornost i tvrdoglavost. Tokom odrastanja me je put uvek navodio u čarobni svet glume, tako da sam shvatila da je upravo to moj životni poziv i opsesija. Često se zezamo oko toga da su mi, kao detetu, umesto bajki čitali "Sistem" Stanislavskog (smijeh). Moja majka voli da kaže da gluma nije profesija, već dijagnoza i zaista smatram da ona i jeste svojevrsna definicija svakog glumca koji je istinski zaljubljen u svoju profesiju. To je neprestana borba, rad na sebi, učenje, istraživanje i to je zapravo ono što ti ne da da odrasteš,  zato za nas i kažu da smo večna deca. Naravno da nije lako, postoji sijaset prepreka i kočnica, ali je onda svaki uspeh slađi. Roditelji su mi najveći i najbolji kritičari i to puno znači. Iako sam već profesionalno u ovom poslu, uvek se vraćam njihovim savetima. Iako su mi oni idealan primer onoga šta želim da postignem, trudim se da nađem svoj izraz. I smatram svojim najvećim uspehom da bez obzira na to što sam odrasla u porodici dva vrsna umetnika, idem upravo svojim posebnim, na neki način odvojenim putem, tražeći svoj lični scenski pečat. I zauvek sam zahvalna što imam svu podršku njih dvoje, kao što i oni imaju moju neprestanu podršku i što se istinski radujemo za uspeh svakog od nas. Jednom rečju, od njih sam naučila kako da se radujem tuđem uspehu kao da je moj lični, to i jeste bogatstvo moje porodice. 

GLAS: Živite i stvarate u tri grada, to su: Banjaluka, Beograd, Moskva. Gdje se Nadežda Kostić najviše osjeća što bi se reklo po domaćinski, "svoj na svome"?

KOSTIĆ: Odrastajući u tri grada, povukla sam kulture i običaje oba naroda, tako da sam srpsko-ruski miks, uklapam se svuda (smijeh). Kada me pitaju odakle sam, nikada nisam sigurna šta treba da kažem i koji je odgovor tačan. Ne osećam se kao da pripadam negde, u nekom određenom gradu ili državi, volim da istražujem, verovatno zbog takvog načina odrastanja nemam strah od selidbe i nepoznatog. Rođena sam u Beogradu, volim taj grad, mnoge stvari me vežu za njega, mnoge uspomene, mesta, oduvek sam htela tamo da se vratim. Već nekoliko godina Beograd je moja baza i mirna luka, iako je daleko od mirnog grada, ja u njemu nalazim upravo ono što mi je nedostajalo. Kao što Momo Kapor kaže: "Beograd nije u Beogradu, jer Beograd, u stvari i nije grad – on je metafora, način života, ugao gledanja na stvari". Dok je Moskva nešto posebno, grad u kome sam provela jedan deo života. Ona je uvek imala najposebnije mesto u mom srcu, iako sam na sve načine pokušavala da "pobegnem" u to veličanstveno prostranstvo, nekako me je put vraćao na Balkan. Ja verujem u te stvari da se sve dešava sa razlogom, i da sam trenutno baš tu gde trebam da budem. Ko zna, možda me jednom život vrati u Moskvu, ali dotad to će mi ostati najdraži grad sa dragim prijateljima, porodicom i uspomenama. A Banjaluka je obeležila ozbiljan i veliki životni period školovanja, prvih zaljubljivanja, prvih izlazaka, prvih uspona i padova. Volim Banjaluku, uvek joj se rado vraćam, roditelji mi žive ovde, mačke su mi tu, najlepša hrana iz tatine i mamine kuhinje, najmekši krevet, najtopliji razgovori, mnogi prijatelji i meni draga lica žive ovde, tako da pivo i priča u ovom gradu imaju poseban šmek. Međutim, kada smo već kod gradova, moram da spomenem da ovo nisu jedina tri grada na mom spisku, sudbina i ljubav mi polako dopisuju i Mostar kao jedan od gradova gde se uvek rado vraćam. Grad na obalama Neretve, okupan suncem, toplinom i predivnim ljudima me je predivno prihvatio. A čuveni nobelovac Ivo Andrić je napisao: "Kad se čovjek probudi u Mostaru, nije zvuk ono što ga ujutro budi nego svjetlost". Tako da za sebe slobodno mogu da kažem da živim život u koferima. 

GLAS: U posljednje vrijeme najviše boravite u Beogradu mahom zbog pozorišnih poslova. Koja su to pozorišna uporišta gdje Vas beogradska publika može gledati i koje su to sve predstave u kojima igrate? 

KOSTIĆ: Na moju veliku žalost, u Beogradu najmanje imam priliku da radim u pozorištu, nadam se da će se u skorije vreme to promeniti. Potrebno je vreme, mnogo dokazivanja i rada za priliku na sceni, zato je glumci najviše i cene. Na njoj nema laži, do nje se lako ne dolazi, pogotovo ako je konkurencija ogromna, što je slučaj u Beogradu. Uzgredno,  zaigrala sam na scenama "Madlenijanuma", Beogradskog dramskog pozorišta, Akademije 28.  Repertoarska predstava koju igram već nekoliko godina je "Ušećerena pepeljuga", po tekstu i u režiji Mine Aleksić. Reč je o kultnoj dečijoj predstavi u produkciji tog pozorišta koja se igrala više od 15 godina i u nekom momentu su je "osvežili" i doveli nas petoro novih, mladih lica koji smo ovoj predstavi dali novi život. Što se tiče novih repertoarskih naslova, u planu imam nekoliko novih projekata, ali o tome ćemo nekom drugom prilikom. 

GLAS: Poznato je da glumci tokom studiranja glume prolaze raznorazne prepreke, duševna previranja, metamorfoze, samoanalize čovjeka-umjetnika, emotivnih cijepanja tokom famoznog glumačkog procesa zvanog "otvaranje", ne bi li ispekli svoj zanat na pravi način.. Šta je Nađi Kostić bilo najteže tokom studija glume? 

KOSTIĆ: Pokušavajući da nađem pravu reč za ovaj odgovor, pala mi je na pamet reč "adaptacija". Zašto baš ona? Zato što je upravo ona kreator svakog glumca. Od početka pokušavamo da se adaptiramo na novi način života sa kojim se suočavamo na akademiji, na konstantan rad, adaptiramo se na klasu, na mali krug apsolutno različitih ljudi sa kojima naredne četiri godine deliš tugu, radosti, stasavate i odrastate zajedno, svađate se, mirite, postajete prijatelji, na neki način porodica, učite kako da se prihvatite sa svim različitostima, vrlinama i manama. Akademija te uči životu, disciplini, otkrivaš strane karaktera i ličnosti koje nisi ni znao da imaš. To je magičan period života svakog glumca, osećaš se tako zaštićeno i izolovano. Ono što je najteže sledi nakon akademije; kada izađeš sa diplomom iz te ustanove i suočiš se sa čuvenim  pitanjem:"A šta sad da radim?". To je upravo ono o čemu niko ne priča tokom studiranja, svi živimo u iluziji te magije u trajanju od četiri godine, izgubimo svest okoline i stvarnog života i onda nas dočeka period opet te iste adaptacije na stvaran svet koji nas okružuje. 

GLAS: Uspon kinematografije, posebno televizijskog segmenta nudi mnogo posla, posebno za mlađe glumce, ali sa druge strane hiperprodukcija uzima svoj danak, posebno kod glumaca koji ne žele ostaviti teatar u drugom planu? Kako pomiriti lakši put do uspjeha i onaj dio zanata kod kojeg je srce glumca?

KOSTIĆ: Smatram da ne treba razdvajati teatar i ekran, to je sve deo glumačkog poziva i profesije. Svakako da postoje draži i oni manje draži projekti, ili 'ajmo reći svojevrsni prioritet kada je to dvoje u pitanju. Pozorište je živa materija, istinita, glumac svaki put izlazeći na scenu iznova ulazi u trening; sa druge strane film/serija je ono što ostaje arhivirano i snimljeno. Zaista cenim svako iskustvo i priliku koja mi se pruži, bilo to pozorište ili snimanje. Uživam da "kradem” od starijih kolega male tajne glumačkog zanata. Takođe moram da se nadovežem na temu uspeha. Mislim da "lakši put" ne postoji ili ako postoji, onda nije dugotrajan. Ja nikada nisam birala lakši put, nije mi zanimljiv, volim da cenim ono što stvorim i ostvarim na teži način. Ono što je minus hiperprodukcije je pojavljivanje ogromnog broja osrednjih projekata koji su glavni krivac za to "razdvajanje" filma i teatra. Bez obzira na to, zadatak nas glumaca je da i taj "osrednji" projekat prihvatimo ne kao potencijalnu zaradu, nego upravo svojevrsno iskustvo. Vodim se rečenicom, koju je svojevremeno izrekao Vladimir Nemirovič Dančenko, a koja je postala slogan ruskih glumačkih akademija, a ona glasi: "Ne postoje male uloge, postoje veliki glumci". I kada bismo se svi nje pridržavali, ovaj posao bi bio mnogo lepši. 

GLAS: Kažu čovjek snuje, a Bog odlučuje, ali ipak Vas moramo pitati za Vaše umjetničke planove u budućnosti . Da li Nađu Kostić čekaju neki novi glumački zadaci i koji su to?

KOSTIĆ: Upravo ste sami odgovorili ovom prvom rečenicom. Ne volim preterano da planiram bilo šta, najčešće se to izjalovi, volim da verujem u stvari koje su realne i za koje sam na neki način sigurna da će se ostvariti. Trenutno u pripremi imam dva televizijska projekta, koji će uskoro da ugledaju svetlost dana. Što se pozorišta tiče, tu takođe pripremam svoj autorski projekat, ali ne bih ništa više da otkrijem dok za to ne dođe pravo vreme. Ali za kraj volela bih da kažem da uprkos svim poslovnim planovima i uspesima, ono što je najvažnije u životu je upravo ljubav, ona je najjači pokretač i motivator da guramo napred. Živimo u jako turbulentnom, užurbanom i ludom vremenu, i često stavljamo fokus na stvari koje na kraju dana nisu toliko važne. Kada čovek nađe tu svoju osobu, prijatelja i saputnika, zapravo shvati koji je smisao svega i život dobije novi cilj. Zahvaljujući njoj sam shvatila koliko je zapravo važno voleti i biti voljen. A kako jedan poznati citat kaže: "Na svetu postoje samo četiri važna pitanja: Šta je sveto? Od čega je napravljen duh? Za šta vredi živeti? Za šta vredi umreti? I na sva četiri pitanja, odgovor je isti: Ljubav!"

ISKUSTVO

GLAS: Pojavljivali ste se u nekoliko kako televizijskih tako i filmskih projekata koji su snimani obično u Srbiji. Koje Vam je iskustvo najdraže bilo tokom snimanja i zbog čega? 

KOSTIĆ: Imala sam priliku da učestvujem u dosta različitih projekata. Sa svakog snimanja se trudim da ponesem neko lepo iskustvo. Ali ako moram da izdvojim jedan poseban projekat, neka to bude serija "Kamiondžije d.o.o", sarađivala sam sa Olgom Odanović, Nenadom Jezdićem i Daninom Jeftić, to mi je ujedno bio i prvi projekat u Srbiji. Sećam se da sam imala strašnu tremu kada su me dovezli na set, pogotovo kada sam shvatila sa kim trebam da sarađujem. Olga i Nenad su maestralni glumci, vrhunski profesionalci. Imala sam 3-4 snimajuća dana i sećam se da je svaki novi dan bila sve opuštenija i lepša atmosfera. Uživala sam radeći sa njima i učeći od njih svim tajnama glume pred kamerama. Takođe bih izdvojila i svoj prvi film "Džem od kavijara" u režiji Ivice Vidanovića, ovaj projekat mi je posebno drag upravo zbog toga jer sam prvi put osetila kako je pokloniti se pred punom salom filmske dvorane nakon premijere filma. 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.